Страх од отказа „окидач” мобинга

Сваког дана између пет и десет особа окрене телефон невладине организације „Антимобинг”, специјализоване за помоћ жртвама психолошке тортуре на радном месту, а свака друга особа која је током протекле године потражила помоћ Виктимолошког друштва Србије – била је жртва мобинга. Олга Кићановић, правница и саветница у Републичкој агенцији за мирно решавање радних спорова, каже да су жене чешће жртве психолошког малтретирања на послу, а према евиденцији ове агенције, у Србији је само једна жртва мобинга, реч је о радници „Црвенке” из Куле, повела судски спор против свог послодавца и тај процес траје већ две године.

– Мобинг се често дефинише као психолошки терор у пословном животу, а тај терор је „друго име” за непријатељску и неетичку комуникацију, која је усмерена ка појединцу који је неспособан да се брани. Да би се поставила „дијагноза” мобинга, малтретирање мора да траје шест месеци, а због његове учесталости и дугог трајања жртва на крају обично сама напусти радну средину, често с психосоматским последицама и потребна јој је медицинска помоћ – истиче Олга Кићановић.

Она истиче да је транзиција плодно тло за развој мобинга. Резултати Галуповог истраживања говоре да чак 60 одсто особа у Србији има страх од губитка посла и објашњава да је страх од отказа – покретачки механизам за психолошко малтретирање и понижавање колега.

„У Србији мобинг има неке карактеристичне ’појавне’ облике. Психолошка тортура најчешће има за циљ ослобађање од вишка радне снаге у приватизованим предузећима које треба модернизовати, а та тортура се спроводи кроз застрашивање, премештање на друго радно место, вређање и неплаћање прековременог рада. Други вид мобинга је избацивање с посла способних, активних и стручних радника у државним предузећима и довођење нестручних послушника без радног искуства, како би се у процесу приватизације то предузеће још више обезвредило и продало што јевтиније. Трећи је политички мобинг, којим се у јавном сектору и државној служби елиминишу политички противници. Веома раширен облик мобинга јесте отпуштање и застрашивање синдикалних активиста – каже Олга Кићановић. Она истиче да Србија нема закон о мобингу и да у нашој земљи не постоји ниједна озбиљна емпиријска студија о распрострањености мобинга.

Анкетирање корисника услуга Медицине рада дома здравља Раковица показало је да је 69 одсто испитаних искусило неки облик мобинга. Само осам земаља у свету има закон о мобингу – Француска, Шведска, Норвешка, Финска, Данска, Холандија, Белгија и Швајцарска. 

Ко су жртве мобинга? Психолошке студије говоре да су то углавном младе и особе које су се тек запослиле. Оне постају жртве психолошке тортуре због страха од конкуренције и њихове афирмације, а под истим „ризиком” су и особе које после вишегодишњег беспрекорног рада и натпросечног залагања траже признавање радног положаја и повећање плате, особе чија је каријера у успону и запослени који уочавају и пријављују неправилности у раду.

Често жртве мобинга постају и врло креативне особе, које су склоне увођењу иновација и високомотивисане за рад, а ова нелогичност се психолошки објашњава превагом сујете над економским интересом послодавца. Српско искуство говори да су жене честе жртве мобинга – оне су прве на листи за отпуштање, а последње на листи за запошљавање.

Немачки психолог Ханс Лајман, који се последњих двадесет година бави мобингом, каже да психолошко малтретирање има неколико појавних облика, а психолошко злостављање најчешће започиње суптилним примедбама на рачун нечијег квалитета рада, које су на граници објективних и малициозних коментара, да би те професионалне примедбе све више добијале личну ноту. Временом почињу да колају трачеви о приватном животу жртве, доводи се у питање квалитет њеног рада, она бива јавно критикована, извргавана подсмеху. Често је премештају на друго радно место, изолована је од социјалних дружења, добија превише радних задатака или јој се посао одузима (синдром празног или пуног стола) и онемогућава јој се коришћење дневног и годишњег одмора.