Измену ССП-а морају да одобре све чланице ЕУ

Док Европска унија, суочена с великим проблемима на сопственом терену, расправља о моделу свог преустројства, највероватније у Европу с „више брзина”, дотле се у Србији чују гласови да би и она требало да преуреди свој однос с ЕУ. Али, мада се не може порећи да постоји сијасет тешкоћа, као и да би такав корак теоретски био могућ, ипак би то, по свему судећи, била немогућа мисија. За евентуалну промену Споразума о стабилизацији и придруживању, који нас води ка ЕУ, била би потребна сагласност, поред нашег парламента, и свих европских институција, али и 28 држава чланица, што би практично било изузетно тешко постићи. Промена само једног зареза у том документу захтева консензус, па би отпочињање нових преговора земљу, како је то својевремено упозоравао Иво Висковић, професор Факултета политичких наука, могло да доведе у ситуацију вишегодишњег чекања новог ССП-а.

Већина овде, ипак, и даље верује да у овом тренутку нема баш великог оправдања за толики рикверц, будући да Унија није коначно ставила катанац на чланство нових држава.

Ако ЕУ остане оваква каква јесте и не дође до неких великих промена унутар ње, ми смо кандидат за чланство, као и Црна Гора, и отварамо све више поглавља. Споразуми ЕУ с државама које још нису чланице заправо су део европског законодавства, у којем се и даље сви питају. „Довољно је да једна Хрватска каже да то не прихвата – и тачка, баш онако као што је Грчка зауставила Македонију”, сликовит је Слободан Зечевић из Института за европске студије, који наглашава да до сада није забележен случај да једна земља тражи такву ревизију. „Све државе и Србија требало би да потпишу амандмане на тај споразум, што је у овом тренутку, изузев да се догоде некакве револуционарне промене, попут победе Мари Ле Пен у Француској, нереално”, подвлачи он.

Михаило Црнобрња, председник Европског покрета у Србији, сматра да ми тим споразумом више добијамо него што губимо. Као економиста, каже да је најважније то што је тај споразум притерао нашу привреду да ради ефикасније и конкурентније, да обара царине, прво тамо где је то најлакше учинити, а затим у областима где нам то теже пада.

Последњи у низу оних који се залажу за измену ССП-а јесте Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука. Уз истицање да је ССП потписан с циљем да земљу доведе до чланства, Самарџић (који је Државотворни покрет недавно припојио ДСС-у) наводи да би га, ако не буде проширења, требало мењати. И сам свестан колики би и какав то посао био, мисли да бисмо, уколико Брисел то не би прихватио, морали да једнострано раскинемо тај споразум, што не би, како истиче, представљало прекршај међународног права, јер је реч о међународном уговору.

ССП је, подсетимо, ступио на снагу 1. септембра 2013. године. Њиме је Србија стекла статус придружене државе, уз обавезу за успостављање зоне слободне трговине и усклађивања законодавства с европским правом. Преговори о том уговору трајали су осам година. Од одлуке о почетку ратификације, коју су пратила стална условљавања сарадњом с Хашким трибуналом и појединим билатералним питањима, до завршетка, протекле су чак три године.

Поред тога што је потписивање тог уговора било неопходно за касније стицање статуса кандидата за чланство, а тиме и за отварање нових европских фондова, истицано је да су њиме отворена врата укидању виза, да ће донети ниже цене производа, услед либерализације трговине, да добијамо приступ тржишту од 490 милиона потрошача, да представља добар сигнал инвеститорима, јер су им усклађивањем домаћег законодавства с правом ЕУ услови за пословање предвидљиви.

Шта је то због чега се сада предлаже измена ССП-а? Док неки оцењују да би најпре требало променити део о либерализацији спољне трговине, „јер смо спољнотрговински однос с Унијом свели на ниво зоне слободне трговине”, други указују да нам не одговара део о такозваном политичком дијалогу, јер нас заправо тера да уђемо у систем заједничке спољне и безбедносне политике.

Посебно велика прашина подиже се око решења у ССП-у о продаји земљишта странцима, које би требало да се примењује већ од 1. септембра, јер је предвиђено да у року од четири године од ступања на снагу ССП-а омогућимо држављанима ЕУ да стичу право својине. Међутим, кандидат СНС-а за председника и премијер Србије Александар Вучић обећао је, пре неколико дана, да то нећемо поштовати. Уз оцену да је то историјска грешка, није помињао промену ССП-а, али је објаснио да је власт Демократске странке, у лику Божидара Ђелића, 2008. године потписала тај документ којим је без икаквих услова дато право странцима да од 2017. годину купују државно пољопривредно земљиште.

„Наћи ћемо мере ограничења, мораћете да имате фирму у Србији најмање три године или да најмање седам до 10 година будете резидент Србије, а ми ћемо до тада већ бити у ЕУ ”, рекао је Вучић.

Данска је, рецимо, ограничила продају земље странцима на 200 хектара, Пољаци су забранили продају првих 12 година по уласку у ЕУ, док је Мађарска била најрадикалнија – због неслагања с ЕУ они су променили Устав на референдуму и забранили продају земљишта.

За разлику од њих, ми смо у ССП-у пристали да пре ступања у чланство буде слободна продаја земљишта, посебно указује Зечевић, који мисли и да је „веома неозбиљно урађено и што се тиче царина, јер се свака држава, тамо где зна да је конкуренција јака, труди да прелазни периоди прилагођавања европским захтевима буду што дужи, како би себе заштитила”.

Иако ће поједини рећи да је ССП договаран у неко другачије време, ипак је Црнобрња у праву кад каже да је таква ситуација и с многим међународним уговорима од којих се очекује да ће да трају три, четири деценије, па и цео век. Не може се очекивати да ће они услови под којима је нешто потписано трајати вечно.