Izmenu SSP-a moraju da odobre sve članice EU

Dok Evropska unija, suočena s velikim problemima na sopstvenom terenu, raspravlja o modelu svog preustrojstva, najverovatnije u Evropu s „više brzina”, dotle se u Srbiji čuju glasovi da bi i ona trebalo da preuredi svoj odnos s EU. Ali, mada se ne može poreći da postoji sijaset teškoća, kao i da bi takav korak teoretski bio moguć, ipak bi to, po svemu sudeći, bila nemoguća misija. Za eventualnu promenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji nas vodi ka EU, bila bi potrebna saglasnost, pored našeg parlamenta, i svih evropskih institucija, ali i 28 država članica, što bi praktično bilo izuzetno teško postići. Promena samo jednog zareza u tom dokumentu zahteva konsenzus, pa bi otpočinjanje novih pregovora zemlju, kako je to svojevremeno upozoravao Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka, moglo da dovede u situaciju višegodišnjeg čekanja novog SSP-a.

Većina ovde, ipak, i dalje veruje da u ovom trenutku nema baš velikog opravdanja za toliki rikverc, budući da Unija nije konačno stavila katanac na članstvo novih država.

Ako EU ostane ovakva kakva jeste i ne dođe do nekih velikih promena unutar nje, mi smo kandidat za članstvo, kao i Crna Gora, i otvaramo sve više poglavlja. Sporazumi EU s državama koje još nisu članice zapravo su deo evropskog zakonodavstva, u kojem se i dalje svi pitaju. „Dovoljno je da jedna Hrvatska kaže da to ne prihvata – i tačka, baš onako kao što je Grčka zaustavila Makedoniju”, slikovit je Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije, koji naglašava da do sada nije zabeležen slučaj da jedna zemlja traži takvu reviziju. „Sve države i Srbija trebalo bi da potpišu amandmane na taj sporazum, što je u ovom trenutku, izuzev da se dogode nekakve revolucionarne promene, poput pobede Mari Le Pen u Francuskoj, nerealno”, podvlači on.

Mihailo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, smatra da mi tim sporazumom više dobijamo nego što gubimo. Kao ekonomista, kaže da je najvažnije to što je taj sporazum priterao našu privredu da radi efikasnije i konkurentnije, da obara carine, prvo tamo gde je to najlakše učiniti, a zatim u oblastima gde nam to teže pada.

Poslednji u nizu onih koji se zalažu za izmenu SSP-a jeste Slobodan Samardžić, profesor Fakulteta političkih nauka. Uz isticanje da je SSP potpisan s ciljem da zemlju dovede do članstva, Samardžić (koji je Državotvorni pokret nedavno pripojio DSS-u) navodi da bi ga, ako ne bude proširenja, trebalo menjati. I sam svestan koliki bi i kakav to posao bio, misli da bismo, ukoliko Brisel to ne bi prihvatio, morali da jednostrano raskinemo taj sporazum, što ne bi, kako ističe, predstavljalo prekršaj međunarodnog prava, jer je reč o međunarodnom ugovoru.

SSP je, podsetimo, stupio na snagu 1. septembra 2013. godine. Njime je Srbija stekla status pridružene države, uz obavezu za uspostavljanje zone slobodne trgovine i usklađivanja zakonodavstva s evropskim pravom. Pregovori o tom ugovoru trajali su osam godina. Od odluke o početku ratifikacije, koju su pratila stalna uslovljavanja saradnjom s Haškim tribunalom i pojedinim bilateralnim pitanjima, do završetka, protekle su čak tri godine.

Pored toga što je potpisivanje tog ugovora bilo neophodno za kasnije sticanje statusa kandidata za članstvo, a time i za otvaranje novih evropskih fondova, isticano je da su njime otvorena vrata ukidanju viza, da će doneti niže cene proizvoda, usled liberalizacije trgovine, da dobijamo pristup tržištu od 490 miliona potrošača, da predstavlja dobar signal investitorima, jer su im usklađivanjem domaćeg zakonodavstva s pravom EU uslovi za poslovanje predvidljivi.

Šta je to zbog čega se sada predlaže izmena SSP-a? Dok neki ocenjuju da bi najpre trebalo promeniti deo o liberalizaciji spoljne trgovine, „jer smo spoljnotrgovinski odnos s Unijom sveli na nivo zone slobodne trgovine”, drugi ukazuju da nam ne odgovara deo o takozvanom političkom dijalogu, jer nas zapravo tera da uđemo u sistem zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

Posebno velika prašina podiže se oko rešenja u SSP-u o prodaji zemljišta strancima, koje bi trebalo da se primenjuje već od 1. septembra, jer je predviđeno da u roku od četiri godine od stupanja na snagu SSP-a omogućimo državljanima EU da stiču pravo svojine. Međutim, kandidat SNS-a za predsednika i premijer Srbije Aleksandar Vučić obećao je, pre nekoliko dana, da to nećemo poštovati. Uz ocenu da je to istorijska greška, nije pominjao promenu SSP-a, ali je objasnio da je vlast Demokratske stranke, u liku Božidara Đelića, 2008. godine potpisala taj dokument kojim je bez ikakvih uslova dato pravo strancima da od 2017. godinu kupuju državno poljoprivredno zemljište.

„Naći ćemo mere ograničenja, moraćete da imate firmu u Srbiji najmanje tri godine ili da najmanje sedam do 10 godina budete rezident Srbije, a mi ćemo do tada već biti u EU ”, rekao je Vučić.

Danska je, recimo, ograničila prodaju zemlje strancima na 200 hektara, Poljaci su zabranili prodaju prvih 12 godina po ulasku u EU, dok je Mađarska bila najradikalnija – zbog neslaganja s EU oni su promenili Ustav na referendumu i zabranili prodaju zemljišta.

Za razliku od njih, mi smo u SSP-u pristali da pre stupanja u članstvo bude slobodna prodaja zemljišta, posebno ukazuje Zečević, koji misli i da je „veoma neozbiljno urađeno i što se tiče carina, jer se svaka država, tamo gde zna da je konkurencija jaka, trudi da prelazni periodi prilagođavanja evropskim zahtevima budu što duži, kako bi sebe zaštitila”.

Iako će pojedini reći da je SSP dogovaran u neko drugačije vreme, ipak je Crnobrnja u pravu kad kaže da je takva situacija i s mnogim međunarodnim ugovorima od kojih se očekuje da će da traju tri, četiri decenije, pa i ceo vek. Ne može se očekivati da će oni uslovi pod kojima je nešto potpisano trajati večno.