Пупинови проналасци и снови

Научник из Идвора има свој мост у Београду и кратер на Месецу, а мање је познато да има и своје коло и пасторалу. Композитор Владимир Константиновић компоновао је „Пупиново коло”, које је први пут изведено у Лос Анђелес холу на Видовдан 1914. године. На интернету се може слушати „Пасторала Михајло Пупин”, коју без предаха свира на фрули њен аутор маестро Бора Дугић.

Сви подаци и сви детаљи о нашем научнику сада могу да се пронађу на једном месту, у монографији „Научник и патриота Михајло Идворски Пупин”, која је недавно представљена у гимназији „Урош Предић” у Панчеву. Пре тачно 150 година младић из Идвора је овде кренуо у школу и тај јубилеј био је повод да два научника, два Драгољуба – др Мартиновић и др Цуцић, направе илустровану монографију, у којој се, поред познатих чињеница, налазе и ексклузивни детаљи, који до сада нигде нису објављени.

На пример, зна се да је Пупин добио Пулицерову награду за своју аутобиографију „Од пашњака до научењака”, која је у САД уврштена у школску лектиру, али сада први пут можемо да прочитамо да жири није био једногласан. Наиме, Пупин је 1924. године добио Пулицера у категорији „Биографије и аутобиографије”. Жири који је одлучивао о овој награди имао је три члана, а председник жирија Вилијам Ален Вајт дао је глас другом кандидату. Вајт је био чувени новински издавач, политичар и аутор, такође добитник Пулицерове награде за аутобиографију, која му је додељена постхумно 1947. године.

„Мислим да је Џорданова књига боља, али једнако снажно осећам да је Пупинова књига изванредна и да одлука неће изазвати протест”, написао је Вајт у обраћању секретару Универзитета Колумбија. Други члан жирија, историчар Ројал Кортезус, био је одушевљен Пупиновом књигом: „Не могу рећи како снажно саосећам са Пупином. Ово је првокласни пример американизма, процеса американизације, човека који је потпуно прилагођен генију земље и враћању дуга, да тако кажем, записавши све. Добро је написано и интересантно. Чини ми се да потпуно приказује стање нашег малог америчког постигнућа, живећи живот и забележивши га”, написао је Кортезус у писму Вајту. Трећи члан жирија Хенри Двајт Седвик, чувени адвокат, академик и аутор многих биографија, између осталих Хорација и Марка Аурелија, једноставно је написао председнику жирија: „Пупинова аутобиографија је најбоља и ја ћу свој глас дати њему”.

Те године Пулицерова награда је додељена и у категорији за историју, за карикатуру-цртеж, за поезију, за роман и за драму. У монографији је објављена и фотографија дипломе и медаље коју је те 1924. године добио Пупин, а аутори су пронашли и неколико сличности које повезују научника и чувеног новинара.

Џозеф Пулицер (1847–1911) био је мађарски Јеврејин рођен у Маку, 200 километара југоисточно од Будимпеште, у Аустријском царству. Дакле, истичу аутори, рођен је у истој држави, прилично близу Идвора и у приближно време као Пупин. После очеве смрти, опет као и у случају Пупина, Пулицер је 1864. године емигрирао у Америку. Након грађанског рата постаје прво новинар, а потом и власник једног часописа. Уложио је велика средства у развој журналистике на Универзитету Колумбија, који ће након његове смрти, 1917. године, успоставити награду названу по њему.

Михајло Пупин рођен је 1854. године у Идвору у Банату. Међутим, сви званични амерички извори тврде да је рођен 1958. године, а то је зато што је Пупин слагао податак о години рођења кад се уписивао на колеџ Колумбија у Њујорку. Данас његово име носе лабораторија и зграда Института за физику на Универзитету Колумбија, затим Институт за телекомуникације и електронику у Београду, Технички факултет у Зрењанину, осам школа у Србији, један кратер на Месецу, медаље за проналазаштво, стотине улица у градовима широм бивше Југославије и наравно – мост у Београду.

Како је Пупин учио, о чему је сањао и шта га је водило ка проналасцима из области електронике и телекомуникација – све је обједињено у монографији коју је финансирао Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а издавач је Дом културе „Михајло Пупин” у Идвору. У монографији се може наћи и детаљан опис свих награда које је Пупин добио, међу којима су Едисонова медаља и Еберова награда.

Детаљно је објашњен значај свих Пупинових проналазака, којих има и више него што званични подаци говоре. Књига је намењена првенствено младима, а циљ је да Пупин добије у школским програмима место које заслужује.

Дечак из Идвора био је опчињен звуком. О томе сведочи и његова прича из аутобиографије како је ноћу чувао волове и како је у мрклом мраку банатске равнице могао да зна где се волови налазе, којом се брзином крећу, па чак и да их чује како пасу. Пупин је још тада имао визију радио-таласа, телефоније и радио-технике.

Књига открива како је Пупин био опчињен српском традицијом и америчким просперитетом, да је изумео 36 патената и зарадио много новца, окупљао Србе у Америци, заступао Србију у ратовима и на Мировној конференцији и поклонио Србима своје богатство. Када су му говорили да ризикује, рекао је: „Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја”.

– Идеја нам је била да на једном месту објединимо све што се о Пупину може наћи на интернету и све што је објављивано у стручној литератури. Стручњаци у монографији могу наћи референце које су им потребне да продубе своје знање, а лаици могу да сазнају нешто више о Пупину. То је основа да и даље откривамо нове детаље и дорађујемо и дотерујемо оно што знамо – каже Драгољуб Цуцић, доктор историје и филозофије физике, који води Регионални центар за таленте „Михајло Пупин” у Панчеву.

Панчевци су поносни што је Пупин баш у граду на Тамишу започео своје школовање. На улазу у гимназију постављена је спомен-плоча с ликом научника и текстом: „Сањар који је сањао своје снове на јави”.

У Панчеву се налази и највећи мурал с Пупиновим ликом на свету, величине 10 пута 12 метара. На згради Поште, у центру Панчева, академски сликар Александар Станојев из Иланџе насликао је лик научника. У једном углу мурала су панчевачки светионици на ушћу Тамиша у Дунав, а у другом углу Кип слободе у Њујорку – два симбола која, како је рекао сликар, представљају Пупиново полазиште и циљ, његов почетак и његов крај.