Победник

Освојивши скоро три петине гласова у првом кругу председничких избора, Александар Вучић остварио је резултат незабележен у последњих четврт века у Србији. Показала се исправном његова процена да је за победу потребно да он буде кандидат владајуће коалиције. Не зато што је Томислав Николић лош кандидат, већ зато што он не би победио у првом кругу. На изборе би тада изашао и Ивица Дачић и тиме спустио Николића испод 50 одсто, што би од готовог направило вересију.

Зато и опозиција има право да буде разочарана. Накратко су се понадали да Николић може да постане њихов „најјачи адут” у пројекту демонтаже Вучића. Када су схватили да од тога неће бити ништа и да Вучић и Николић имају много више тога што их спаја, него што их раздваја – већ је било касно. У краткој, али ефикасној кампањи, Вучић им није оставио никакве шансе.

Узалуд су, неки од њих, прексиноћ вапили како су им наводно била угрожена права у кампањи, како изборни процес није био регуларан и демократски. Тиме су правдали чињеницу што нису честитали победнику на више него убедљивом резултату. Само је још фалило да неко од њих изјави како је Србија погрешно гласала, па да утисак о тоталној некомпетентности буде потпун. Срећом, нашли су за сходно, попут Вука Јеремића, да кажу „Србијо, хвала”, чак и оним грађанима који нису за њих дали глас, чиме су показали разумевање да за неуспех нису криви бирачи, него они сами.

Бројке показују, такође, да је Вучић у медијима, чак и у њему сасвим ненаклоњеним, био далеко заступљенији него опозициони кандидати. Али, пре него што се извуче закључак да је реч о медијској блокади, треба разумети да главна тема кампање нису били програми за економски опоравак, или дебата о спољнополитичким циљевима, већ сам Вучић. На крају крајева, новинарима је увек занимљивије шта о неком питању мисли најмоћнији политичар у држави, него неки опозициони кандидат.

Ови избори показали су још нешто – нарастајући опозициони потенцијал, посебно у већим градовима. Тако се поново, макар у виду неформалног блока, појављује резервоар гласова који је некада припадао Демократској странци. То износи око 800.000, што добијамо када саберемо гласове Саше Јанковића, Вука Јеремића, Саше Радуловића и Ненада Чанка. Број још више расте када придружимо бираче Белог Прелетачевића и тада добијамо збир од око милион гласова – колико је освојио Борис Тадић у првом кругу 2012. године.

Сада се поставља питање да ли ће Јанковић, као један од највећих добитника избора, успети свој гласачки потенцијал у потпуности да капитализује. Другим речима, да ли ће га у ДС-у прихватити као свог лидера, или ће он ипак кренути путем формирања сопствене партије. Као и много пута пре, личне сујете, амбиције и фракционашки сукоби могу постати граница која дели губитнике и победнике.