Кратка историја добротвора Народног музеја

Јер, Пупин (1858–1935) је јасно одредио да ће иницијална сума од 750.000 динара служити за објављивање монографија о српским старинама и „куповину дела српских уметника за Народни музеј”. Уз великодушност, Пупин је показао још једну своју изузетну особину – скромност: избор уметника и дела која су набављана препустио је музејским стручњацима.

Међутим, прича превазилази самог Пупина јер се њоме отвара цело једно поглавље историје добротвора Народног музеја: слике поменуте с почетка текста само су мали део онога што се налази похрањено у нашој најстаријој музејској институцији, а до чега је та кућа дошла добром вољом различитих легатора, објашњава за „Политику” Љубица Миљковић, историчарка уметности, вишедеценијски музејски саветник и кустос Збирке југословенског сликарства 20. века Народног музеја у Београду.

Када је та колекција у питању, педесетак је легата у њеном склопу, различитих по концепцији, али важних не само по садржају него и као културолошко, социолошко, психолошко, економско и финансијско сведочанство доба у којима су настајали.

– Једини који су, осим Пупина, давали новац за куповину слика били су задужбине Луке Ћеловића и Илије Милосављевића Коларца, и то за откуп експоната са Прве југословенске уметничке изложбе (1904), затим краљ Александар Карађорђевић и кнез Павле. Тачније, владар Ујединитељ први је почео да издваја средства за откуп са Пролећних изложби (1932, 1933. и 1934), али то није истицао. Његов брат од стрица је, као намесник, наставио са овом праксом, али није разјашњено чијим средствима. Један од првих легата je онај Јоце Вујића, човека који је почетком 20. века сакупио дела главних представника српске уметности у тадашњој Аустроугарској монархији, а поклоњен је 1940, када је његов син Јован испунио завештање свога оца, уз образложење које само по себи много говори: „Свестан велике вредности ове збирке, инспирисан љубављу и поштовањем према свом родитељу”. Јоца Вујић, као један од наших најважнијих добротвора многих установа и први колекционар слика српских импресиониста, заслужио је бар да нека од улица у Београду понесе његово име. Он би по свему што је учинио требало да буде узор за лепоту давања, племенитост и патриотизам, не само онима који имају и могу, него свима нама – објашњава наша саговорница, откривајући да су за Збирку југословенског сликарства 20. века најзначајнији легати које су зналачки и са љубављу уобличили др Јаков Смодлака и Љубица Луковић, рођена сестра Надежде Петровић, Лепосава Бела Ст. Павловић, Лала и др Ђорђе Лучић Роки, др Надежда и др Лазар Ристић, инж. проф. др Војислав Ђурић, Криста Ђорђевић, сестра од стрица Саве Шумановића и Арсо и Војка Милатовић.

– Др Смодлака се опуштао посматрајући уметнике док стварају у атељеима. Он је неколико пута за своју колекцију одабрао експонате награђене на најпрестижнијим ликовним смотрама. Љубица Луковић је даровала радове разних уметника, збирку свог брата, слике своје сестре и породичну кућу коју је подигао њен супруг у Професорској колонији да би се у њој отворио Спомен музеј Надежде и Растка Петровића. Бела Павловић је поклонила сопствена дела и она својих пријатеља уметника. Она је најзаслужнија што су Лала и др Ђорђе Лучић Роки, њени тетка и теча, одлучили да Народном музеју предају своје уметничко благо. Др Надежда и др Лазар Ристић, рођаци др Миодрага Коларића, равноправно су поделили своју Задужбину између Народног музеја и Музеја савремене уметности. Арсо Милатовић је, током свог амбасадорског мандата, откупљивао слике српских уметника у Румунији, касније и у другим државама. Он је исказао жељу, скоро забранио, да се његово доброчинство истиче. Вољом Анке Панчић, праунуке Јосифа Панчића, збирка радова њеног поочима Михе Маринковића пребачена је у Народни музеј из сплитске Уметничке галерије која није поштовала одредбе уговора о поклону – прича кустоскиња.

Највише значајних легата поклоњено је током седме, осме и девете деценије прошлог века, али и после 1990. године.

– Деведесетих је и Влада Србије даровала две слике Саве Шумановића и једну Петра Добровића, затим монументалне композиције Вељка Станојевића, Лазара Возаревића и Стојана Ћелића. Почетком 21. века, своја дела поклонили су академици Тодор М. Стевановић, Љубица Цуца Сокић и Младен Србиновић, такође и угледни уметници Синиша Вуковић, Миодраг Б. Протић, Љубинка Јовановић-Михаиловић и Младен Србиновић. Када говоримо о новијим временима по концепцији и свеобухватности издваја се спомен-збирка Драгослава Дамњановића, њен најдрагоценији сегмент јесу остварења Радомира Дамњановића Дамњана, али битни су и појединачни радови Марка Челебоновића, Јулија Книфера, Нивес Кавурић Куртовић, Драгоша Калајића, Душана Оташевића, Радомира Рељића и многих других.