Време италијанских дива је прошло

Овако је студентима филма, а нешто касније и публици 18. Фестивала европског филма у Лечеу, глумица Изабела Ферари говорила о почецима своје плодне каријере, која осим више од 40 филмских улога броји и оне одигране у позоришту, али и у веома гледаним телевизијским серијама. Једна од њих је и „Полиција дистрикта”, редитеља Рената де Марије, њеног супруга и оца њено троје деце. Због улоге комесара полиције Ђоване Скализе због које је често, у шали и даље зову „Комесарка”, а и сама признаје да јој је дуго било потребно да се ослободи овог лика.

 Ферари је уметничко презиме Изабеле Фољаце, одабрано по њеном доласку у Рим и презиме под којим је остала заувек упамћена у филмовима Етора Сколе, Дина Ризија, Антонела Грималдија, Ферзана Озпетека, Паола Сорентина. Све жене које је играла на филму нашле су се у Лечеу окупљене на једном месту – на велелепној изложби фотографија Изабелиних ликова размештених дуж зидова средњевековног манастира Театини. Ту јој је директор фестивала Алберто Ла Моника уручио „Златно маслиново дрво” за изузетан допринос европском филму и ту је вођен овај разговор за „Политику”.

Када се погледа изложба приређена у вашу част човек не може а да не помисли – она је дива, а да ли је то заиста тако?

Време дива је иза нас, прошло је, не само у италијанском филму. Кинематографијама су владали и владају мушкарци, али је  италијанска кинематографија у својим почецима и дуги низ година била ослоњена на жене. На сјајне глумице попут Ане Мањани, Силване Мангано, Софије Лорен, Ђине Лолобриђиде, Клаудије Кардинале и друге. Надам се да се то време може поново вратити. У мом случају, сада када сам видела изложбу, помислила сам: „Ово сам све ја, у толико много одиграних жена и у толико много филмова”. Надам се да за жене у филму још увек има места.

Када сте на једном месту видели колико тога сте већ оставили иза вас, шта можете да кажете?

Поносна сам. Задовољна, али и изненађена. Не само због изложбе, већ и монографије коју су штампали, награде која ми је уручена и филмова које су одабрали да прикажу на ретроспективи у моју част. Глумцу увек значи када неко озбиљно приступи вредновању његовог рада, али овако нешто ипак нисам очекивала.

Филмови који су одабрани за приказивање на фестивалу прате путању ваше каријере. Почели сте и дуго се задржали у комедији?

Тако се догодило. Почела сам веома млада и то у време велике популарности и огромног успеха филмских комедија у италијанским биоскопима. Када тако почнеш и имаш као глумица велики простор и успех у комедијама, нормално је да тако и наставиш. Али, после тог глумачког путовања из комедије у комедију у једном тренутку сам заиста пожелела да урадим и нешто друго и другачије и зато сам се све више окретала и драмским улогама. После нешто више од 30 година на филму и улога толико различитих жена, пожелела сам и друге изазове, рад на телевизији и у позоришту.

Толико су све те жене које сте одиграли различите, али колико у њима заиста има и ваше личности и делова вашег бића?

Све су оне унутар мене и део су мене. Неке од њих још увек живе у мени. Када ми редитељи нуде улоге увек у њима проналазим нешто и иначе постоји у мени. Имала сам прилику да добијам улоге различитих жена, па можда и може да се каже да имам толико много различитости и у сопственом карактеру.

Занимљиво је да су сви ваши ликови савремене жене и сами сте у чврстој вези са стварношћу?

Увек сам у чврстој вези са стварношћу, имам троје деце! Велики део свог времена сам посветила њима, јер сам тако желела и сматрала да је неопходно. Живим стварни живот, а не живот у стилу диве.

Играли сте у филмовима Етореа Сколе, Калопрестија, Сорентина, а једног редитеља имате баш само за себе – вашег супруга?

Ха! Наша прича је једноставна. Упознали смо се на снимању његовог филма „Хотел страха”, заљубили се, добили децу, а онда су од нас тражили и да заједно урадимо две сезоне телевизијске серије „Полиција дистрикта”. Наравно да он није само мој редитељ, али добро заједно функционишемо и када радимо. Он тачно зна шта од мене као глумице може да добије. Само једном сам га замолила да за мене напише сценарио за филм и он је то учинио. То је филм „Воли ме” и заиста је имао савршен наслов за оно у чему сам ја желела да будем. Тај филм је заиста био љубавно писмо за мене. Наравно, Ренато је снимио толико филмова без мене, баш као што сам и ја играла у филмовима које он није режирао. Али, лепо је живети са неким ко познаје твој рад и твоје могућности, а ми једно друго добро познајемо.

Лако је замислити ваше лице у европским и америчким филмовима, али вас тамо нема?

Играла сам у доста француских филмова, али по рођењу прве ћерке нисам желела да са њом путујем около и да је подижем по хотелима и на местима снимања по свету. Одлучила сам да останем у Риму и да прихватам само улоге које могу да радим код куће. После је дошло још двоје деце и ја сам заиста желела да им пружим нормалан и здрав живот. Направила сам свој избор и остала сам у томе доследна. Када они сасвим порасту, ко зна, али увек сам веома срећна када сам у добром италијанском филму. А добар италијански филм увек иде широм света.