Vreme italijanskih diva je prošlo

Ovako je studentima filma, a nešto kasnije i publici 18. Festivala evropskog filma u Lečeu, glumica Izabela Ferari govorila o počecima svoje plodne karijere, koja osim više od 40 filmskih uloga broji i one odigrane u pozorištu, ali i u veoma gledanim televizijskim serijama. Jedna od njih je i „Policija distrikta”, reditelja Renata de Marije, njenog supruga i oca njeno troje dece. Zbog uloge komesara policije Đovane Skalize zbog koje je često, u šali i dalje zovu „Komesarka”, a i sama priznaje da joj je dugo bilo potrebno da se oslobodi ovog lika.

 Ferari je umetničko prezime Izabele Foljace, odabrano po njenom dolasku u Rim i prezime pod kojim je ostala zauvek upamćena u filmovima Etora Skole, Dina Rizija, Antonela Grimaldija, Ferzana Ozpeteka, Paola Sorentina. Sve žene koje je igrala na filmu našle su se u Lečeu okupljene na jednom mestu – na velelepnoj izložbi fotografija Izabelinih likova razmeštenih duž zidova srednjevekovnog manastira Teatini. Tu joj je direktor festivala Alberto La Monika uručio „Zlatno maslinovo drvo” za izuzetan doprinos evropskom filmu i tu je vođen ovaj razgovor za „Politiku”.

Kada se pogleda izložba priređena u vašu čast čovek ne može a da ne pomisli – ona je diva, a da li je to zaista tako?

Vreme diva je iza nas, prošlo je, ne samo u italijanskom filmu. Kinematografijama su vladali i vladaju muškarci, ali je  italijanska kinematografija u svojim počecima i dugi niz godina bila oslonjena na žene. Na sjajne glumice poput Ane Manjani, Silvane Mangano, Sofije Loren, Đine Lolobriđide, Klaudije Kardinale i druge. Nadam se da se to vreme može ponovo vratiti. U mom slučaju, sada kada sam videla izložbu, pomislila sam: „Ovo sam sve ja, u toliko mnogo odigranih žena i u toliko mnogo filmova”. Nadam se da za žene u filmu još uvek ima mesta.

Kada ste na jednom mestu videli koliko toga ste već ostavili iza vas, šta možete da kažete?

Ponosna sam. Zadovoljna, ali i iznenađena. Ne samo zbog izložbe, već i monografije koju su štampali, nagrade koja mi je uručena i filmova koje su odabrali da prikažu na retrospektivi u moju čast. Glumcu uvek znači kada neko ozbiljno pristupi vrednovanju njegovog rada, ali ovako nešto ipak nisam očekivala.

Filmovi koji su odabrani za prikazivanje na festivalu prate putanju vaše karijere. Počeli ste i dugo se zadržali u komediji?

Tako se dogodilo. Počela sam veoma mlada i to u vreme velike popularnosti i ogromnog uspeha filmskih komedija u italijanskim bioskopima. Kada tako počneš i imaš kao glumica veliki prostor i uspeh u komedijama, normalno je da tako i nastaviš. Ali, posle tog glumačkog putovanja iz komedije u komediju u jednom trenutku sam zaista poželela da uradim i nešto drugo i drugačije i zato sam se sve više okretala i dramskim ulogama. Posle nešto više od 30 godina na filmu i uloga toliko različitih žena, poželela sam i druge izazove, rad na televiziji i u pozorištu.

Toliko su sve te žene koje ste odigrali različite, ali koliko u njima zaista ima i vaše ličnosti i delova vašeg bića?

Sve su one unutar mene i deo su mene. Neke od njih još uvek žive u meni. Kada mi reditelji nude uloge uvek u njima pronalazim nešto i inače postoji u meni. Imala sam priliku da dobijam uloge različitih žena, pa možda i može da se kaže da imam toliko mnogo različitosti i u sopstvenom karakteru.

Zanimljivo je da su svi vaši likovi savremene žene i sami ste u čvrstoj vezi sa stvarnošću?

Uvek sam u čvrstoj vezi sa stvarnošću, imam troje dece! Veliki deo svog vremena sam posvetila njima, jer sam tako želela i smatrala da je neophodno. Živim stvarni život, a ne život u stilu dive.

Igrali ste u filmovima Etorea Skole, Kaloprestija, Sorentina, a jednog reditelja imate baš samo za sebe – vašeg supruga?

Ha! Naša priča je jednostavna. Upoznali smo se na snimanju njegovog filma „Hotel straha”, zaljubili se, dobili decu, a onda su od nas tražili i da zajedno uradimo dve sezone televizijske serije „Policija distrikta”. Naravno da on nije samo moj reditelj, ali dobro zajedno funkcionišemo i kada radimo. On tačno zna šta od mene kao glumice može da dobije. Samo jednom sam ga zamolila da za mene napiše scenario za film i on je to učinio. To je film „Voli me” i zaista je imao savršen naslov za ono u čemu sam ja želela da budem. Taj film je zaista bio ljubavno pismo za mene. Naravno, Renato je snimio toliko filmova bez mene, baš kao što sam i ja igrala u filmovima koje on nije režirao. Ali, lepo je živeti sa nekim ko poznaje tvoj rad i tvoje mogućnosti, a mi jedno drugo dobro poznajemo.

Lako je zamisliti vaše lice u evropskim i američkim filmovima, ali vas tamo nema?

Igrala sam u dosta francuskih filmova, ali po rođenju prve ćerke nisam želela da sa njom putujem okolo i da je podižem po hotelima i na mestima snimanja po svetu. Odlučila sam da ostanem u Rimu i da prihvatam samo uloge koje mogu da radim kod kuće. Posle je došlo još dvoje dece i ja sam zaista želela da im pružim normalan i zdrav život. Napravila sam svoj izbor i ostala sam u tome dosledna. Kada oni sasvim porastu, ko zna, ali uvek sam veoma srećna kada sam u dobrom italijanskom filmu. A dobar italijanski film uvek ide širom sveta.