Немачка је заслужено суперсила ЕУ

Премијерка Тереза Меј активирала је члан 50 Лисабонског уговора и званично је почео брегзит, да ли мислите да су Британци свесни шта доноси таква одлука?

Британија је потпуно неприпремљена за новонасталу реалност. Немогућа је мисија да се посао изласка из ЕУ заврши за две године. Влада у Лондону тек сада се пробудила и схватила да је потребно променити хиљаде закона. Ту је и питање решавања граница са Ирском и Француском, па регулисање посебних односа са сваком од 27 чланица ЕУ. Тако да је све то прави хаос.

Да ли то значи да би Британци сада гласали другачије него у јуну прошле године?

И да и не. Они који гласају против ЕУ, гласају у складу с наметнутим митом о најезди миграната. У градовима на северу Енглеске у којима нема више од два до четири одсто миграната грађани су масовно гласали за излазак из ЕУ. А против брегзита су били у Лондону, који је пун миграната из свих делова света. Код грађана се примила луда фантазија Најџела Фаража, који је говорио да ће, кад Турска уђе у Унију, 74 милиона Турака доћи у Уједињено Краљевство. Као да се намерно заборавља да наш здравствени систем зависи од лекара и медицинских сестара из многих европских земаља. Комплетна хотелска и индустрије хране у Лондону зависи од радника из континенталног дела Европе. Они сви плаћају порез и унапређују нашу економију.

Значи још је јака пропаганда која оправдава брегзит?

На јавној сцени имамо пораст праве провинцијске ксенофобије. Погледајте само језик којим се служи влада Терезе Меј, а то понекад раде и лабуристи. Тако све чешће можете чути како постоји једна чврста воља народа. То је типичан популистички речник, који се, нажалост, може чути и у неким другим земљама Европе. То су елите који тврде да говоре у име народа и њих не занима социјална држава. Њихова политика заснива се на митологији да треба се поврати контрола над државом. Глас популиста вођен је само њиховом потребама. Не желим да правим аналогију с нацистима, који су користили термин „ein volk” (један народ), али се то данас понавља као некаква мантра. Као да народ сам по себи може да има неку своју јединствену вољу. Све те идеје су застрашујуће.

Европски пројекат је, ипак, у кризи. Ангела Меркел као решење проблема заговара ЕУ у више брзина. То се сигурно осећа и у Великој Британији?

ЕУ јесте у кризи. Државе и организације које окупљају државе имају своје успоне и падове, али се не одлучују баш да нагло пресеку међусобне везе. Историјски је велика трагедија да Велика Британија није међу оснивачима Европске економске заједнице, претече ЕУ. Знамо да је Де Гол два пута стављао вето на пријем Британије, 1963. и 1967. године. Касније, када смо постали чланови Уније, правни стручњаци са Оксфорда дали су велики допринос формулисању разних европских регулатива. И то много већи у односу на остале земље чланице. Значи да смо оставили видљив траг у тој ЕУ из које сада излазимо.

Али многи не воле ту Европску унију у којој Немачка доминира?

Наравно да не. Али Немачка још не игра улогу коју би могла да игра. Она је суперсила у ЕУ, али се политички још не понаша тако, иако је на неки начин заслужила ту улогу. Влада у Берлину је у чудној позицији, контролише економију и финансије ЕУ, а с друге стране не жели да преузме и политички водећу улогу. Разумем да је то из историјских разлога. За 70 година та држава је доживела невиђену трансформацију. Постала је срце либералне Европе и глас разума кад је о решавању проблема миграната реч. Можда звучи као претеривање, али Немачка, која је врло ефикасна економија, с високом продуктивношћу, није искоришћавала ту своју позицију у ЕУ.

Мислите да ће европска идеја о заједништву ипак преживети?

Са економским силама као што је Кина и у скорој будућности Индија, европске земље не могу да се такмиче појединачно. На крају крајева успели смо да обезбедимо мир на континенту који је вековима био у сукобу. За мене је кључни моменат био кад је канцелар Хелмут Кол дошао на сахрану Франсоа Митерана и плакао. То је велика промена. А Немачка и Француска дуго су биле државе „архинепријатељи”. И сада шеф једне од држава плаче због смрти овог другог. То је стварно било невероватно. Европска унија као пројекат далеко је од идеалног, али због свега не видим бољу алтернативу.

Нисте заговорник америчког председника Доналда Трампа. Као стручњак за идеологије, како бисте описали његову политику?

„Учинимо Америку поново великом” била је јака порука у Трамповој кампањи, као покушај да се реконструише део славне прошлости. За председника су изабрали трговца, који је успешан у склапању пословних аранжмана и који хоће да води изолационистичку политику. Нема у његовој политици никакве идеологије, реч је о прикривеном расисти и женомрсцу. Али ја „тешим” своје америчке колеге: У најгорем случају, добили сте Трампа на осам година, а ми смо добили брегзит на 40 година.