Заљубљен у Калемегдан

Ових дана нашу престоницу ће напустити по свему изузетан човек – његова екселенција Александар Алексејев, амбасадор Руске Федерације у Србији. Када је пре четири године долазио у Београд сигурно није очекивао да ће у оквиру једног мандата службовати у две државе – прво у Србији и Црној Гори, а потом само у Србији. Али, десило се. И као да ни то није било довољно, доживео је и насилно одвајање и проглашење независности Косова и Метохије од матичне републике.

За дипломату који службује на размеђу два столећа не баш уобичајене околности за доказивање. Требало је много умешности да се на деликатан и прецизан начин актерима косовске драме (и са српске и са албанске стране) пренесу ставови Москве о питањима која су само наизглед локалног карактера. У Русији су, наиме, одавно схватили глобалну опасност коју са собом носе сваки сепаратизам, насилно прекрајање граница и самопроглашење независности појединих република. А како је Александар Алексејев обавио поверени му задатак, боље од свега сведочи податак да ће и на новом послу у Москви као шеф посебног одела за југоисточну Европу, такође, бити у потпуности везан за дешавања на балканским просторима. „И даље ћу моћи да будем веома користан за односе између наше две земље“, изјавио је у недавном интервјуу за „Политику“.

Студирао је на Московском државном институту за међународне односе и непосредно по дипломирању (1973) одлази у совјетску дипломатску мисију у Швајцарској. Два пута је службовао у Бриселу, прво у амбасади СССР-а (1982–1987), а потом и у представништву Русије за везу са НАТО-ом (1993–1998). Када је 2004. именован за амбасадора у Београду већ је имао репутацију изузетног познаваоца балканских прилика. За историјске догађаје који су уследили ово је било од непорециве важности. Говори немачки, француски, енглески и српски. Воли музику, позориште, оперу, спорт...

По Алексејеву, дипломатија изискује пуну ангажованост онога који се њоме бави. „Ствар је у следећем: ако се човек стварно труди, његов рад не личи на модну ревију него на рад у руднику. Свакога дана морате да сиђете на дно и радите по цео дан. Нажалост, ми дипломате жртве смо стереотипа. Обично нас приказују са чашом вина у руци, како причамо о времену и сличним темама, и увек имамо времена напретек. Можда је у прошлости то и било тако, сада је апсолутно другачије. Сваки пријем представља могућност да се размене мишљења са колегама, да се о нечему договори, да се дају неке оцене... То јесте један део посла, али то је посао на површини. А основно је тамо доле у руднику“, објашњава.

Ипак, успевало је да се нађе времена и за опуштање, сређивање мисли, уживање... Те ретке тренутке амбасадор Алексејев је током боравка у нашем граду најрадије проводио шетајући поред Дунава и Саве са супругом Олгом. Како рече, задивљен је погледом који се на Ушће пружа са Калемегдана: „То је прави београдски бренд, треба га понудити свету.“

Није песимиста и не сматра да је Србија заувек остала без Косова и Метохије. „Никада не треба рећи да је све изгубљено и да ништа не треба радити. Наши српски пријатељи морају, пре свега, да одлуче какве задатке постављају пред себе, каквим средствима располажу за достизање жељених циљева и каква им је подршка потребна, Русија може да вам помогне“, убеђен је.

То је потврдио и недавно када му је на свечаној аудијенцији одржаној у Двору Српске патријаршије у Београду додељиван Орден светог Саве првог степена као доказ братства два народа: „Били смо заједно, и бићемо заједно у свим историјским приликама“, закључио је тада Александар Алексејев.