Гради стругару у 93.

Та­ко је у про­те­клих де­се­так да­на по­ди­гао кон­струк­ци­ју за но­ву ха­лу, на­ру­чио но­ве ма­ши­не... На том гра­ди­ли­шту по­нај­ви­ше ра­ди сам и жу­ри, јер твр­ди да има пу­но на­ру­че­ног по­сла, а без стру­га­ре про­из­вод­ња сто­ји. Не ма­ри што му је де­ве­де­сет тре­ћа и што га, ка­ко нам се по­жа­лио, ма­ло у ко­ле­ну од ре­у­ме про­ба­да.

– Још као де­чак, у пет­на­е­стој го­ди­ни, кра­ду­ћи за­нат од дру­гих, по­стао сам сто­лар. Пр­во сам јед­ном ком­ши­ји на­пра­вио вра­та и про­зо­ре за но­ву ку­ћу, а по­сле сам ра­дио сто­ла­ри­ју мно­ги­ма, по­нај­ви­ше у сту­де­нич­ким се­ли­ма. Он­да сам пра­вио и на­ме­штај: де­во­јач­ке ор­ма­не, кре­ден­це, сто­ло­ве, сто­ли­це... – по­чи­ње при­чу Иван Ми­ло­ше­вић, жу­ре­ћи да пре су­то­на трак­то­ром до­ве­зе још не­ко­ли­ко ста­ба­ла за кров но­ве ха­ле.

Ина­че, трак­тор, ко­ји је ку­пио још дав­не 1983. го­ди­не и том ма­ши­ном за­ме­нио во­лов­ску за­пре­гу, во­зи го­ди­на­ма. Он је, за­пра­во, сто­лар за­о­кру­же­ног про­це­са про­из­вод­ње. Нај­пре, у свом за­бра­ну ста­бла оба­ра мо­тор­ном те­сте­ром, он­да труп­це трак­то­ром из­вла­чи па их ре­же на стру­га­ри и да­ље об­ра­ђу­је.

– Ра­де­ћи трак­то­ром у шу­ми и во­зе­ћи га го­ре по вр­ле­ти­ма Тро­гла­ва, имао сам и ра­зних не­зго­да. Ето, пет пу­та сам оста­вљао во­лан и из трак­то­ра иска­као пу­шта­ју­ћи да се он сур­ва, а ја про­ла­зио без огре­бо­ти­не. Али, ко­ри­сна је та ма­ши­на, на­ро­чи­то за ве­ћу про­из­вод­њу по­пут из­ра­де др­жа­ља за че­ки­ће, ло­па­те, се­ки­ре... ко­је сам ја ра­дио за низ нај­ве­ћих фа­бри­ка у Ср­би­ји. Са­ра­ђи­вао сам та­ко са „Го­шом“, ни­шком Ма­шин­ском ин­ду­стри­јом, фа­бри­ком „Хе­рој Ср­ба“, фа­бри­ком цин­ка и оло­ва у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Ов­де у Кра­ље­ву пра­вио сам др­ве­не на­са­де за алат у Фа­бри­ци ва­го­на, „Маг­но­хро­му“, у свим ко­му­нал­ним пред­у­зе­ћи­ма. По­што на стру­га­ри из­ре­жем тру­пац, мо­гао сам и сто­ти­ну др­жа­ља за сат вре­ме­на да на ма­ши­ни об­ра­дим. Из­ра­ђи­вао сам и на хи­ља­де че­по­ва за рол­не па­пи­ра у штам­пар­ским пред­у­зе­ћи­ма па сам че­сто ра­дио и по це­лу ноћ. Са­да, на­жа­лост, не­ма ни тих фа­бри­ка ни пред­у­зе­ћа па др­жа­ље пра­вим са­мо за пи­ја­це и тр­го­вин­ске рад­ње –  об­ја­шња­ва нам Иван.

И пре око ме­сец да­на, јед­не но­ћи и ње­го­ва фа­бри­ка је не­ста­ла. По­сле ра­да на стру­га­ри, пред су­тон оти­шао је не­да­ле­ко ода­тле у ку­ћу. То­ком ве­че­ри са­мо је при­ме­тио да је не­ста­ло стру­је, али је то сма­трао уоби­ча­је­ним екс­це­сом. Но, кад је ују­тро устао и кре­нуо ка стру­га­ри из­да­ле­ка је за­па­зио зга­ри­ште. Ва­тру то­ком но­ћи ни­су уочи­ле ни уда­ље­не ком­ши­је.

– Не знам да ли је пла­мен кре­нуо од елек­трич­не ин­ста­ла­ци­је или остат­ка ва­тре у пе­ћи. Углав­ном, све ми је из­го­ре­ло: ха­ла од две­ста ква­дра­та, брен­та, два цир­ку­ла­ра, че­ти­ри елек­тро­мо­то­ра, две мо­тор­не те­сте­ре, че­ти­ри ма­ши­не за об­ра­ду др­жа­ља... И шта мо­гу осим да за­бо­ра­вим на ту не­во­љу и са­гра­дим дру­гу стру­га­ру, па су ми у то­ме већ по­мо­гли љу­ди из „Ср­би­ја­шу­ма“, ком­ши­ја, ко­ји је ко­ле­га стру­гар... На­ру­чио сам но­ву брен­ту, а гле­да­ћу да не­ка­ко ку­пим и дру­ге ма­ши­не. Мо­рам да на­ста­вим по­сао, да по­мог­нем уну­ке, јер је­дан мој син се до­бро сна­шао. До­бар је сто­лар, а дру­ги, ма­шин­ски ин­же­њер, остао је без по­сла као и ње­го­ва су­пру­га а има­ју де­цу сту­ден­те. Зна­те, лак­ше сам ја из­др­жа­вао сво­ју де­цу на шко­ло­ва­њу не­го они са­да њи­хо­ву. Не ула­зим у то ка­ко су не­ста­ле фа­бри­ке, али ви­дим да су са­да та­мо где су би­ле ра­ди­о­ни­це углав­ном кла­ди­о­ни­це. Ни­је то до­бро – сма­тра Иван Ми­ло­ше­вић.

На на­ше пи­та­ње ка­да пла­ни­ра да иде у пен­зи­ју он до­да­је:

– Па ја сам од­ра­стао у вре­ме ка­да се па­ро­ла­ма и пе­сма­ма сла­вио рад, са­мо рад, жи­вео нам рад... А у пен­зи­ју ћу кад одем го­ре, од­ма­ра­ћу се на оном дру­гом све­ту – ка­же уз ша­лу на кра­ју раз­го­во­ра са на­ма, се­да­ју­ћи хи­тро за во­лан трак­то­ра де­ве­де­сет­тро­го­ди­шњи Иван Ми­ло­ше­вић из се­ла Ду­бо­чи­це код Кра­ље­ва.