Gradi strugaru u 93.

Ta­ko je u pro­te­klih de­se­tak da­na po­di­gao kon­struk­ci­ju za no­vu ha­lu, na­ru­čio no­ve ma­ši­ne... Na tom gra­di­li­štu po­naj­vi­še ra­di sam i žu­ri, jer tvr­di da ima pu­no na­ru­če­nog po­sla, a bez stru­ga­re pro­iz­vod­nja sto­ji. Ne ma­ri što mu je de­ve­de­set tre­ća i što ga, ka­ko nam se po­ža­lio, ma­lo u ko­le­nu od re­u­me pro­ba­da.

– Još kao de­čak, u pet­na­e­stoj go­di­ni, kra­du­ći za­nat od dru­gih, po­stao sam sto­lar. Pr­vo sam jed­nom kom­ši­ji na­pra­vio vra­ta i pro­zo­re za no­vu ku­ću, a po­sle sam ra­dio sto­la­ri­ju mno­gi­ma, po­naj­vi­še u stu­de­nič­kim se­li­ma. On­da sam pra­vio i na­me­štaj: de­vo­jač­ke or­ma­ne, kre­den­ce, sto­lo­ve, sto­li­ce... – po­či­nje pri­ču Ivan Mi­lo­še­vić, žu­re­ći da pre su­to­na trak­to­rom do­ve­ze još ne­ko­li­ko sta­ba­la za krov no­ve ha­le.

Ina­če, trak­tor, ko­ji je ku­pio još dav­ne 1983. go­di­ne i tom ma­ši­nom za­me­nio vo­lov­sku za­pre­gu, vo­zi go­di­na­ma. On je, za­pra­vo, sto­lar za­o­kru­že­nog pro­ce­sa pro­iz­vod­nje. Naj­pre, u svom za­bra­nu sta­bla oba­ra mo­tor­nom te­ste­rom, on­da trup­ce trak­to­rom iz­vla­či pa ih re­že na stru­ga­ri i da­lje ob­ra­đu­je.

– Ra­de­ći trak­to­rom u šu­mi i vo­ze­ći ga go­re po vr­le­ti­ma Tro­gla­va, imao sam i ra­znih ne­zgo­da. Eto, pet pu­ta sam osta­vljao vo­lan i iz trak­to­ra iska­kao pu­šta­ju­ći da se on sur­va, a ja pro­la­zio bez ogre­bo­ti­ne. Ali, ko­ri­sna je ta ma­ši­na, na­ro­či­to za ve­ću pro­iz­vod­nju po­put iz­ra­de dr­ža­lja za če­ki­će, lo­pa­te, se­ki­re... ko­je sam ja ra­dio za niz naj­ve­ćih fa­bri­ka u Sr­bi­ji. Sa­ra­đi­vao sam ta­ko sa „Go­šom“, ni­škom Ma­šin­skom in­du­stri­jom, fa­bri­kom „He­roj Sr­ba“, fa­bri­kom cin­ka i olo­va u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci. Ov­de u Kra­lje­vu pra­vio sam dr­ve­ne na­sa­de za alat u Fa­bri­ci va­go­na, „Mag­no­hro­mu“, u svim ko­mu­nal­nim pred­u­ze­ći­ma. Po­što na stru­ga­ri iz­re­žem tru­pac, mo­gao sam i sto­ti­nu dr­ža­lja za sat vre­me­na da na ma­ši­ni ob­ra­dim. Iz­ra­đi­vao sam i na hi­lja­de če­po­va za rol­ne pa­pi­ra u štam­par­skim pred­u­ze­ći­ma pa sam če­sto ra­dio i po ce­lu noć. Sa­da, na­ža­lost, ne­ma ni tih fa­bri­ka ni pred­u­ze­ća pa dr­ža­lje pra­vim sa­mo za pi­ja­ce i tr­go­vin­ske rad­nje –  ob­ja­šnja­va nam Ivan.

I pre oko me­sec da­na, jed­ne no­ći i nje­go­va fa­bri­ka je ne­sta­la. Po­sle ra­da na stru­ga­ri, pred su­ton oti­šao je ne­da­le­ko oda­tle u ku­ću. To­kom ve­če­ri sa­mo je pri­me­tio da je ne­sta­lo stru­je, ali je to sma­trao uobi­ča­je­nim eks­ce­som. No, kad je uju­tro ustao i kre­nuo ka stru­ga­ri iz­da­le­ka je za­pa­zio zga­ri­šte. Va­tru to­kom no­ći ni­su uoči­le ni uda­lje­ne kom­ši­je.

– Ne znam da li je pla­men kre­nuo od elek­trič­ne in­sta­la­ci­je ili ostat­ka va­tre u pe­ći. Uglav­nom, sve mi je iz­go­re­lo: ha­la od dve­sta kva­dra­ta, bren­ta, dva cir­ku­la­ra, če­ti­ri elek­tro­mo­to­ra, dve mo­tor­ne te­ste­re, če­ti­ri ma­ši­ne za ob­ra­du dr­ža­lja... I šta mo­gu osim da za­bo­ra­vim na tu ne­vo­lju i sa­gra­dim dru­gu stru­ga­ru, pa su mi u to­me već po­mo­gli lju­di iz „Sr­bi­ja­šu­ma“, kom­ši­ja, ko­ji je ko­le­ga stru­gar... Na­ru­čio sam no­vu bren­tu, a gle­da­ću da ne­ka­ko ku­pim i dru­ge ma­ši­ne. Mo­ram da na­sta­vim po­sao, da po­mog­nem unu­ke, jer je­dan moj sin se do­bro sna­šao. Do­bar je sto­lar, a dru­gi, ma­šin­ski in­že­njer, ostao je bez po­sla kao i nje­go­va su­pru­ga a ima­ju de­cu stu­den­te. Zna­te, lak­še sam ja iz­dr­ža­vao svo­ju de­cu na ško­lo­va­nju ne­go oni sa­da nji­ho­vu. Ne ula­zim u to ka­ko su ne­sta­le fa­bri­ke, ali vi­dim da su sa­da ta­mo gde su bi­le ra­di­o­ni­ce uglav­nom kla­di­o­ni­ce. Ni­je to do­bro – sma­tra Ivan Mi­lo­še­vić.

Na na­še pi­ta­nje ka­da pla­ni­ra da ide u pen­zi­ju on do­da­je:

– Pa ja sam od­ra­stao u vre­me ka­da se pa­ro­la­ma i pe­sma­ma sla­vio rad, sa­mo rad, ži­veo nam rad... A u pen­zi­ju ću kad odem go­re, od­ma­ra­ću se na onom dru­gom sve­tu – ka­že uz ša­lu na kra­ju raz­go­vo­ra sa na­ma, se­da­ju­ći hi­tro za vo­lan trak­to­ra de­ve­de­set­tro­go­di­šnji Ivan Mi­lo­še­vić iz se­la Du­bo­či­ce kod Kra­lje­va.