Машине замениле вретено

Приједор – Више од две деценије у граду на Сани, на задовољство бројних љубитеља предива али и носталгичара за временима у којима се су подне простирке ткане од овчије вуне могле наћи у свакој сеоској кући, ради вуновлачарска радња чији је власник Милан Пилиповић. Овај некадашњи рудар, електричар по струци, постао је, стицајем околности, први који су усудио да набави машине и инсталира праву малу фабрику, надалеко чувену, јер прерађује овчије руно до коначног, финалног производа.

– Све је било случајно. Брат је дошао на идеју да кренемо у посао који је и тих, касних осамдесетих година прошлог века, био права реткост на овим просторима, прича Пилиповић и додаје да је знања из ове области прикупљао са свих страна. Истиче злата вредно познанство са Милојком Лукићем из Зрењанина, родом из Скелана, који га је упутио у све тајне вуновлачарства.

– Мој другар Милојко је радио у зрењанинском „Пролетеру” и толико савладао овај посао да је постао прави професионалац. Захваљујући њему много сам и ја научио, казује Пилиповић и наводи да данас његова фабрика има четири запослена радника, међу њима су његова кћерка Миланка и њен муж. Десна Миланова рука је супруга Нада која показује полице њихове радње пуне вуне различитих боја.

– Некада смо знали, пре него што радњу отворимо, затећи неколико старијих жена са села које дођу раном зором, донесу овчије ошишано руно или готово „ишчешљану” вуну да је испредемо – наводи Нада и каже да, упркос напретку текстилне индустрије, народ цени природне и квалитетне ствари. Прича нам како је и доста кафа скувала док је промрзао и покисао народ чекао, уводећи их у кућу да се огреју, знала се и понека чашица шљивовице попити.

– За наше муштерије ништа нам није тешко, каже Нада.

За огромним машинама налазе се велике количине вуне која за кратко време постане предиво и фарба се бојама набављеним из Швајцарске.

– Нема више бака које са преслице и уз помоћ вретена стварају плетиво. Сада то уместо њих раде ове машине. Неке од њих конструисао је Милан, каже Нада сигурна да је ово једина оваква радња на подручју БиХ. А да је заиста тако говори и податак да са њима већ неколико година сарађују запослени у сарајевској ћилимари која има седиште на Баш-чаршији.

Пилиповићи природном вуном пуне јоргане и душеке што је, такође, реткост. Планирају да инсталирају машину која ће ткати стазе, прекриваче, речју, простирке са народним мотивима и у етноруху.

На питање колико су задовољни послом, исплати ли се радити и јесу ли се покајали након силних препрека на које су наилазили, Милан одговара да не жали ни за чим, да је, ипак, срећан човек и да само упорни опстају.

– Децу сам обезбедио. Још само да кћерка Љиљана заврши медицину и бићу презадовољан, са осмехом казује Милан и не крије да планира проширење капацитета и то у у једној од напуштених хала приједорске фабрике „Целпак”, некадашњег југословенског гиганта за производњу целулозе и папира.