Пропадају кроз систем

По споразуму, ради се о грађанима који немају правни основ да бораве на територији чланица ЕУ, а у пракси претежно се ради о Ромима који највећем броју случајева стижу из Немачке. Николић објашњава да оне које организовано враћају, на Аеродрому „Никола Тесла” дочекује Канцеларија за реадмисију, али након што су тамо регистровани, ови људи једноставно „пропадну кроз систем”.

„Наш задатак је да препознамо потребе ове заједнице, али остаје питање да ли локална самоуправа има инструменте да оствари потребе заједнице. Ми их третирамо као човека који има одређене потребе, а не као Роме јер и на тај начин желимо да утичемо на њихову интеграцију”, каже Николић за „Политику”.

Свако од њих је специфична прича, наставља Николић и каже да су неретко судбине у којима се један проблем слаже на други. Наводи пример породице са деветоро деце, која је 1999. године отишла са Косова и Метохије.

У Суботици им се родило прво троје деце, прелазе у Мостар где се рађа још троје деце, а нови чланови породице рађају се и када се породица пресељава у Немачку и у Француску. Пошто су мајка и отац невенчани, док су били у избегличком кампу у Мостару, жену су пријавили под именом мужевљеве сестре како би сви имали исто презиме и да породицу не раздвоје.

„Породица сада живи овде, и покушали смо да пронађемо крштеницу за децу рођену у иностранству, али се сада због те промене имена све закомпликовало и морамо испочетка. Док не стигну те крштенице, породица нема право на социјалну помоћ, и отац их прехрањује шверцом и радом на бувљаку”, прича Николић.

Проблем је и школовање деце која знају ромски, албански, језик земље из које су враћени, али српски и ћирилица им је потпуна непознаница, а сада на том језику треба да наставе школовање.

Необична је и прича 21-годишњег средњошколца који је рођен, одрастао и школован у Немачкој, а по кога су једног дана дошли на посао и заједно са читавом породицом вратили у Србију. „Његов живот сада је потпуно измештен. Не ради, безвољно седи кући и пита се зашто му се ово догодило”, описује наш саговорник.

Ни знање језика ни стране школе нису му помогле да нађе посао, а на списку Националне службе за запошљавање пријављено је око 200 Рома, сви као неквалификовани радници. Нико ни од повратника из реадмисије није успео да нађе посао. Има случајева и да их реадмисијом врате на Косову и Метохију, а они одатле, због контаката са породицом, дођу у Суботицу. Према подацима координатора за инклузију Рома, у Суботици је званично пријављено око 2.900 Рома, али се процењује да их има око четири хиљаде.

Основни задатак је, каже Николић, извући их из сиромаштва у којем се налази већина породица и укључити децу у образовни систем. „Сиромаштво је овде наследно, спуштен је ниво потреба и сиромаштво постаје њихова култура живота. Без подршке друштва немогуће је то променити, и уколико један члан породице из тога искорачи, потребно је, како се процењује, две до три генерације да се изађе из сиромаштва”, каже Николић.

Координатор има подршку и педагошког асистента и здравственог медијатора. Посебно истиче чињеницу да имају 85 деце у вртићу, двоје у предшколској групи, 700 деце у основној, 60 у средњој школи, а петоро на факултету. Ипак, школовањем нису обухваћена сва деца јер се процењује да у школском узрасту у Суботици има око 1.500 деце.

„Према проценама стручњака, годишњи губитак у продуктивности у Србији је 231 милион евра због неукључивања Рома. Ми не желимо да имамо паралелне светове, где се једни руководе мишљу „они тако хоће да живе”, а други „ови ме дискриминишу”, већ да кроз школовање и рад буду активно укључени”, каже Николић.