Пред божјим судом и истином

Са црно-белим филмом „Рај” руско-немачке копродукције, визуелне снаге која раме уз раме стоји са снагом филмске приче о холокаусту, руски редитељ Андреј Кончаловски је само потврдио зашто је мајстор филмске режије и зашто му је управо за то мајсторство припао јесенас „Сребрни лав” на 73. Венецијанском фестивалу.

 Холокаусту као вечној теми Кончаловски је као редитељ, сценариста и продуцент приступио на мисаоно оригинални начин. Служећи се естетиком и стилом Робера Бресона – нарочито његовом техником „глумац–модел”, делимично и руских филмских класика, поигравајући се с комбинацијом 35-милимертарске и 16-милиметарске траке, у четвртастом црно-белом кадру, из ротирајуће перспективе и у визуелној атмосфери која одговара периоду 1941–1944. (изванредни доприноси директора фотографије Александра Симонова), Кончаловски на немачком, руском и француском језику приповеда о једном од најстрашнијих тренутака у историји наших генерација. О успону нацистичке странке и истребљењу милиона Јевреја и свих других који се нису уклапали у нацистички идеал „савршеног немачког раја” на земљи.

 Слика тај „рај” као одраз двадесетог века испуњеног великим илузијама који је сахрањен у рушевинама. Тако виспрено подсећа на чињеницу да је човечанство способно за зло и јасно указује да се то не односи само на прошлост, већ да иста врста радикалног и мрзитељског размишљања прети и данас да угрози животе и безбедност многих широм света.

 Кончаловски све то чини кроз причу о три особе: руској аристократкињи и имигранткињи Олги (Јулија Висоцкаја), уредници „Вога” и чланици француског покрета отпора ухапшеној у Паризу због сакривања јеврејске деце, немачком колаборационисти Жилу (Филип Диксне), француском иследнику којем је додељен Олгин случај што се завршава њеним слањем у концентрациони логор и о високом СС официру Хелмуту (Кристијан Клаус), припаднику немачке интелектуалне елите што обожава Чехова, задуженом за контролу колега официра у логору који је једном давно, док су се дружили у Тоскани, био заљубљен у Олгу.

 Свe троје својих јунака Кончаловски је ставио пред божји суд, где их је потпуно оголио и као ликове до детаља разрадио и мотивисао. Ниједно од њих троје није анђео. То су људи са свим својим врлинама и манама, слабостима, несигурностима, личном историјом и животним заблудама. Има међу њима много сличности. Можда највише због готово истоветног поимања „земаљског раја” (без Јевреја).

 Међутим, одлазак у небески рај бог ће дозволити само Рускињи Олги. И то је оно што у овом тренутку може да „жуља” и француску и немачку публику, па и англосаксонску по којој је редов Рајан највећи и најважнији ослободитељ Европе од нацистичких зала.

 Са становишта суочавања са заједничком европском историјом и прошлошћу ово је жесток филм који хвата за гушу. Са становишта европске данашњице „Рај” је опомињући филм, који јасно каже да се актуелној реторици мржње може супротставити једино коришћењем снаге љубави, жељом да се победи зло и знањем да се оно што је једном било могуће да се деси може поновити у било којем тренутку. Опасност је у неспремности да се зна, у нагону да се заборави и у неверици да се све ово (холокауст) ствaрно десило, подсећа у филму Кончаловски на речи немачког филозофа Карла Јасперса. Изузетан филм! Неправедно скрајнут у српским биоскопима.