Слане или слатке?

Да ли неко размишља о томе шта тај простор представља у главама и душама становника Београда и његовим многобројним гостима? Онима који су ту излагали или су, једноставно, годинама залазили у галерију и у њој имали тренутке за које само они сами, у дубини своје душе, знају колико су били значајни.

Али овај случај отвара нешто много шире, нешто што до сада није узето у обзир, нити је о томе уопште расправљано. То је једноставно питање: у ком друштвеном уређењу се ми, заправо, налазимо? Да ли нас је неко икада упитао у каквом то свету, после распада Југославије, треба да наставимо наше животе?

У овој земљи се прелазак из социјализма (ма какав он био: добар, лош, самоуправни, диктаторски) преко ноћи ушло у најцрњи либерални капитализам, а да о томе нико никада НИЈЕ БИО ОБАВЕШТЕН! Једноставно, обрт је направљен у тишини, а они који су га извршили сматрали су како нико неће приметити да се нешто драматично, кључно по наше судбине уопште догађа?! Да смо се питали, можда би неко имао некакву бољу идеју, визију хуманог друштва или било шта томе слично. Овако, преко ноћи се упало у израбљивачки економски систем у коме су људи на последњем месту, а крађа и згртање плодова туђег рада на првом.

Култура је, логично, том приликом доспела на дно лествице друштвених вредности. Годинама су се улагања у духовни опстанак нације смањивала, да би у последње време почела отворена демонстрација излишности културе. Не само да су укинута средства са опстанак њених посрнулих институција, него су на чело установа културе доведене потпуно незаинтересоване и неспособне особе које су ту нашле најмање вредно партијско ухлебљење.

Одувек, чак и у најгоре време титоизма, за културу се у Србији одвајало сразмерно много, а њом и њеним институцијама су управљали вредни и паметни људи. И најпримитивнији владари су, ако не знали, оно осећали како је та људска делатност од пресудне важности за народ којим владају и са правом се плашили шта ће о њиховој владавини рећи умни људи.

Како се, дакле, догодило да култура у овој средини буде одбачена као крпа? И ко је одговоран за то? Моје мишљење је да су за то највише криви они због којих култура постоји, грађани. Одузети им суштину њиховог бића без трунке отпора, без повишеног тона, стварно је поражавајуће. Бити равнодушан, не протестовати, не стати испред Графичког колектива са било каквим транспарентом него чекати да почне продаја палачинки, оставља нас без наде.

Редитељ