Slane ili slatke?

Da li neko razmišlja o tome šta taj prostor predstavlja u glavama i dušama stanovnika Beograda i njegovim mnogobrojnim gostima? Onima koji su tu izlagali ili su, jednostavno, godinama zalazili u galeriju i u njoj imali trenutke za koje samo oni sami, u dubini svoje duše, znaju koliko su bili značajni.

Ali ovaj slučaj otvara nešto mnogo šire, nešto što do sada nije uzeto u obzir, niti je o tome uopšte raspravljano. To je jednostavno pitanje: u kom društvenom uređenju se mi, zapravo, nalazimo? Da li nas je neko ikada upitao u kakvom to svetu, posle raspada Jugoslavije, treba da nastavimo naše živote?

U ovoj zemlji se prelazak iz socijalizma (ma kakav on bio: dobar, loš, samoupravni, diktatorski) preko noći ušlo u najcrnji liberalni kapitalizam, a da o tome niko nikada NIJE BIO OBAVEŠTEN! Jednostavno, obrt je napravljen u tišini, a oni koji su ga izvršili smatrali su kako niko neće primetiti da se nešto dramatično, ključno po naše sudbine uopšte događa?! Da smo se pitali, možda bi neko imao nekakvu bolju ideju, viziju humanog društva ili bilo šta tome slično. Ovako, preko noći se upalo u izrabljivački ekonomski sistem u kome su ljudi na poslednjem mestu, a krađa i zgrtanje plodova tuđeg rada na prvom.

Kultura je, logično, tom prilikom dospela na dno lestvice društvenih vrednosti. Godinama su se ulaganja u duhovni opstanak nacije smanjivala, da bi u poslednje vreme počela otvorena demonstracija izlišnosti kulture. Ne samo da su ukinuta sredstva sa opstanak njenih posrnulih institucija, nego su na čelo ustanova kulture dovedene potpuno nezainteresovane i nesposobne osobe koje su tu našle najmanje vredno partijsko uhlebljenje.

Oduvek, čak i u najgore vreme titoizma, za kulturu se u Srbiji odvajalo srazmerno mnogo, a njom i njenim institucijama su upravljali vredni i pametni ljudi. I najprimitivniji vladari su, ako ne znali, ono osećali kako je ta ljudska delatnost od presudne važnosti za narod kojim vladaju i sa pravom se plašili šta će o njihovoj vladavini reći umni ljudi.

Kako se, dakle, dogodilo da kultura u ovoj sredini bude odbačena kao krpa? I ko je odgovoran za to? Moje mišljenje je da su za to najviše krivi oni zbog kojih kultura postoji, građani. Oduzeti im suštinu njihovog bića bez trunke otpora, bez povišenog tona, stvarno je poražavajuće. Biti ravnodušan, ne protestovati, ne stati ispred Grafičkog kolektiva sa bilo kakvim transparentom nego čekati da počne prodaja palačinki, ostavlja nas bez nade.

Reditelj