Рајетинска послушност дела елите

Ослабљен нам је имунитет, пољуљани су самопоштовање и самопоуздање.

У једном делу елите појавила се рајетинска послушност према силницима који су покушали да нам наметну колонијални статус. Ту је и стокхолмски синдром: усвајање и оправдавање разлога надмоћних непријатеља.

Могућност делотворног отпора таквом стању ствари пружа управо поље културног стваралаштва, простор на коме се окупатор најтеже сналази. Јачање културних делатности је од егзистенцијалног значаја за народни опстанак, важно колико и обнова привредне производње, ако не и важније.

Свака национална култура je утемељена у својој традицији. У њој су наши корени, наш животодајни образац. Дакако, традиција није музејски фонд закопан у непроветреном подруму, него оквир који даје правац за даља истраживања. Напредовање по цену радикалног раскида са традицијом је самоубилачка лудост, а паразитско прежвакавање баштине један мало комотнији облик умирања.

С обзиром на стање у коме су се нашле неке часне културне установе, као што су Српска књижевна задруга или „Летопис Матице српске”, не може се избећи утисак опасне друштвене неодговорности према драгоценостима завештаним од прошлости. Притом не мислим првенствено на лош материјални положај тих установа, већ на неразвијену свест о њиховој улози.

Иначе, први пут у последњих сто педесет година, укинут је обичај каквог-таквог награђивања књижевног рада. Хонорари се не исплаћују. Положај младих писаца је веома лош, критеријуми се срозавају, књижевни часописи су десетковани. „Српски књижевни лист”, месечник, излази четворомесечно, а трошкове штампарије покрива просјачењем.

Материјално сиромаштво је важан, али не најважнији узрок оваквог стања. Реч је пре свега о мањку свести код наших управљача. У предизборној кампањи нико, осим представника ДСС, не узима културу у уста.

Напредак подразумева складан развој материјалне и духовне културе. Довољно је држати то на уму, предузимајући ово што је могућно.

Писац