Rajetinska poslušnost dela elite

Oslabljen nam je imunitet, poljuljani su samopoštovanje i samopouzdanje.

U jednom delu elite pojavila se rajetinska poslušnost prema silnicima koji su pokušali da nam nametnu kolonijalni status. Tu je i stokholmski sindrom: usvajanje i opravdavanje razloga nadmoćnih neprijatelja.

Mogućnost delotvornog otpora takvom stanju stvari pruža upravo polje kulturnog stvaralaštva, prostor na kome se okupator najteže snalazi. Jačanje kulturnih delatnosti je od egzistencijalnog značaja za narodni opstanak, važno koliko i obnova privredne proizvodnje, ako ne i važnije.

Svaka nacionalna kultura je utemeljena u svojoj tradiciji. U njoj su naši koreni, naš životodajni obrazac. Dakako, tradicija nije muzejski fond zakopan u neprovetrenom podrumu, nego okvir koji daje pravac za dalja istraživanja. Napredovanje po cenu radikalnog raskida sa tradicijom je samoubilačka ludost, a parazitsko prežvakavanje baštine jedan malo komotniji oblik umiranja.

S obzirom na stanje u kome su se našle neke časne kulturne ustanove, kao što su Srpska književna zadruga ili „Letopis Matice srpske”, ne može se izbeći utisak opasne društvene neodgovornosti prema dragocenostima zaveštanim od prošlosti. Pritom ne mislim prvenstveno na loš materijalni položaj tih ustanova, već na nerazvijenu svest o njihovoj ulozi.

Inače, prvi put u poslednjih sto pedeset godina, ukinut je običaj kakvog-takvog nagrađivanja književnog rada. Honorari se ne isplaćuju. Položaj mladih pisaca je veoma loš, kriterijumi se srozavaju, književni časopisi su desetkovani. „Srpski književni list”, mesečnik, izlazi četvoromesečno, a troškove štamparije pokriva prosjačenjem.

Materijalno siromaštvo je važan, ali ne najvažniji uzrok ovakvog stanja. Reč je pre svega o manjku svesti kod naših upravljača. U predizbornoj kampanji niko, osim predstavnika DSS, ne uzima kulturu u usta.

Napredak podrazumeva skladan razvoj materijalne i duhovne kulture. Dovoljno je držati to na umu, preduzimajući ovo što je mogućno.

Pisac