Гигант отргнут од заборава

Своју причу о рађању, расту до у свету поштованог индустријског гиганта и његове светске славе, али и њеном нестанку, који се не да објаснити ни опростити, Лукић је започела следећим речима:

– После толико година, дочекасмо и овај радостан дан. Због неких разлога, ова књига није могла раније да буде објављена. Навикли смо да нас саботирају. Ипак, дочекасмо је заједно.

По део легенде о „Лоли” испричале су његове легенде: др Михајло Милојевић, вишегодишњи председник корпорације, и др Љубомир Лукић, директор његовог института.

Упркос противљењу Запада и Истока, за непуних осам месеци, под паролом „Нема одмора док траје обнова”, подизана рукама омладине и народа, грандиозна фабрика је никла у купусишту Макиша. ,,Политика” је објавила да је 1. јануара 1948. фабрику пустио у рад председник Владе ФНР Југославије и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Добила је име ФТАМ – Фабрика тешких алатних машина и шифрован назив „Предузеће од општег државног значаја XIIIА”.

,,Лолин” производни програм је имао само четири речи: ,,Да гради друге фабрике”. И он их је градио од Словеније до Македоније. У Првој петолетки ,,Лола” је изградио железаре и металуршке комбинате, велике фабрике ,,Раде Кончар” и „Првомајска” у Загребу, „Литострој” у Љубљани, ,,Машинску индустрију” у Нишу, „Ђуро Ђаковић” у Славонском Броду, „Метални заводи Тито” у Скопљу. И више хидроелектрана: ,,Јабланицу”, ,,Међувршје”, ,,Власину”, ,,Мосте”, ,,Зворник”, ,,Маврово” и ,,Винодол”.

Десет фабрика је „Лола” подигао широм земље. И то својим знањем и новцем. У земљи и по свету градио је цементаре, циглане, шамотере, железничке скретнице, опрему за рударство, бродоградњу, прехрамбени и дрвну индустрију...

Ослањајући се на сопствене конструкторе и у сарадњи са чувеним иностраним фирмама, ,,Лола” је стварао сложене машине. Петар Б. Петровић, професор београдског Машинског факултета, ревносни прегалац и хроничар српске индустрије, чији је отац са 16 година градио ,,Лолу”, записао је да је овај гигант сарађивао и са чувеним светским фирмама. Програм ексцентар преса стварао је с немачком компанијом ,,Вајнгартен”, карусел стругове с фирмом ,,Шис”, хоризонталне бушилице  глодалице, а касније и нумерички обрадни систем с ,,Вотаном”, а порталне глодалице са компанијом ,,Валдрих Кобург”. Много је „Лолиних” стручака провело месеце у ,,Реноу”, али су се враћали. Производња специјалних машина за домаћу аутомобилску индустрију и индустрију пољопривредних машина освојена је у сарадњу с ,,Рено машин утилом”.

Прве индустријске рачунаре и роботске системе у Југославији и делу централне и јужне Европе пројектовали су ,,Лолини” пројектанти, школовани на нашим факултетима.

Првих пет одсто годишње производње „Лола” је извезао 1957, да би осамдесетих прошлог века његов извоз достигао 60 одсто свега произведеног. Машине и комплетне фабрике с ознаком ИЛР „Железник” радиле су, а неке и још раде, у више од 30 земаља Европе, Азије, Африке и Америке. У СССР је 1987. монтирана његова аутоматска линија за аутомобилску индустрију, вредна 24 милиона долара, као и 10 обрадних центара за индустрију алатних машина. ,,Политика” је из Буенос Ајреса јавила и кад су ,,Лолине” машине стигле у Аргентину.

„Лолинци” воле да кажу да је почетком деведесетих прошлог века ,,Лола” био савремени пословни научноистраживачки производни систем са више од 9.500 радника у Железнику и још око 2.500 у његових 10 фабрика по Југославији, од којих три на Косову и Метохији.

Тако је било до 31. децембра 2001. године, записаше ,,Лолини” ствараоци, када су ,,неки наши умни људи”, одлучили да га ликвидирају. Хиљаде његових мајстора, техничара и инжењера отерано је на бувљаке. Много „Лолиних бисера” је расуто по свету.

Зато се захтева да се испитивању 24 приватизације дода и ,,Лола”.

Књига о „Лоли” није жалопојка, кажу њени аутори. Она је сведочење о другој индустријализацији Србије и порука нараштајима да српска индустрија може и мора поново да васкрсне. 

Више не постоји

Шта је данас од ,,Лоле”остало кратко је известио Михајло Милојевић, председник компаније од 1981. до 1990, творац „Лола института” и још много тога.

Према његовим речима, од Фабрике алатних машина остале су зграде и нешто од вредних машина, оно што власник није продао или поклонио. Њен власник је словеначки заваривач, наш човек, родом из села покрај Прокупља. У њој се не производе машине.

Другу фабрику машину и ливницу купио је бравар из села Двориште. И оне су далеко од онога што су некада биле.

Фабрику деформационих машина, са џиновским пресама створеним у ,,Лоли”, купио је власник бивше фабричице из околине Београда. С пропашћу новог газде, све је пропало.

Неке од ,,Лолиних” хала сада припадају ФМП-у и његовом власнику Небојши Човићу.

– Фабрика у којој смо мушки радили више не постоји – казао је с нескривеном горчином Милојевић.

Омладина и народ су били градитељи

Како је грађена фабрика „Иво Лола Рибар”, за наш лист казује публициста др Слободан Ристановић, аутор монографије посвећене омладинским радним акцијама „То су наших руку дела”. Прве омладинске радне бригаде у Железник су стигле 16. априла 1947, у поподневним часовима, из правца Београда возом узаног колосека, популарним „Ћиром”. Биле су то: Прва српска, с 265 бригадиста, и Прва хрватска бригада, с 242 бригадиста, изабраних учесника изградње пруге Шамац–Сарајево. У Железнику ништа није било припремљено за њихов долазак. Првих неколико дана су боравили по кућама мештана, који су их и хранили. У међувремену је подигнута прва барака, набављене сламарице и покривачи, храна, а стизао је и потребан алат.

Бригадисти су из сеоских кућа 9. маја пресељени у изграђене бараке, а 16. маја су дошле још четири бригаде: Прва црногорска, Прва словеначка, Прва босанскохерцеговачка и Прва македонска.

Локацију за нови металуршки завод одредили су Тито и његови сарадници.

На митингу, одржаном 20. априла после подне, говорио је савезни министар Борис Кидрич, који је потом крампом први ударио у земљу, натоварио колица и прогласио радове на изградњи фабрике отвореним. С њим је био и Моша Пијаде. Сутрадан на брежуљкастим ливадама подно Железника близу 400 омладинаца Прве српске и Прве хрватске радне бригаде почели су да припремају терен за темеље.

Бригадисти су крамповима и лопатама нивелисали терен површине 25 хектара, на коме су изграђени велика машинска хала, ливница, моделарница, ковачница, трансформаторска станица, менза, управна зграда, индустријска школа, Синдикални дом, амбуланта и радио-станица. У непосредној близини је подизано и радничко насеље са 42 стамбене зграде и интернат за 360 ученика индустријске школе. Све до 28. маја, када су стигла два булдожера. Од 1. јула, када су почеле да стижу и студентске бригаде с Универзитета у Београду, Железник је постао велико градилиште.

Радило се дању, ноћу и недељом. У помоћ су долазили и сељаци из Железника и других села у околини, најчешће запрежним колима, радећи углавном у будућем радничком насељу. Изградњу фабрике помагали су и војници, професори, учитељи, културнопросветна друштва и радне организације. После шест и по месеци, у машинској сали је 1. новембра постављена прва и највећа машина, тешка 6.500 килограма. После ње монтиране су друга и трећа машина. Опрема за фабрику добијена је на име ратне одштете од Немачке.

Првог јануар 1948. у Железник су стигли очекивани гости. Митинг је отворио први директор Омладинске фабрике Душан Пуђа. Имао је 25 година. Дао је реч маршалу:

,,Ако се узме у обзир да су овде пре осам месеци биле само њиве и поља, а да смо ми данас ту нашли фабрику с најмодернијим постројењима, онда се види сва величина радног хероизма кога испољава наша омладина. Вама, омладинци и омладинке, упућујем свој позив: будите и надаље у првим редовима са својим радним хероизмом и пожртвовањем, будите пример другима како се ради и како се воли своја домовина, како се односи према народној имовини. Желим вама и радницима који ће радити у овој фабрици много успеха у будућем раду.”

Затим је маршал на зиду велике машинске радионице открио спомен-плочу посвећену градитељима фабрике.

У спомен на свог легендарног руководиоца, омладина је новој фабрици дала име „Иво Лола Рибар”, по секретару Централног комитета СКОЈ-а, који је погинуо у Народноослободилачкој борби.

Ал. М