Lex specialis за Српску књижевну задругу

Србија културу не зарезује ни један посто, а вапаји да се нешто промени личе на „проповеди у пустињи и ковање хладног гвожђа”. Па, ипак, из читавог „богатства проблема” како је говорио један од некадашњих идеолога, искористио бих Вашу анкету да издвојим један.

Реч је о Српској књижевној задрузи коју су 1892. године основали Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут, Јован Јовановић Змај….

Све су погодили из прве и једном заувек. Од формата до слога, писма, боје, знака. Нацртао га је Змај и до данашњега дана је остао украс домаће хералдике. Постављени су темељи, одређени циљеви, утврђени критеријуми, усвојен оснивачки акт, тако да СКЗ не пропадне док је српског народа и језика. Прво коло имало је пет хиљада претплатника. Као храм писмености постала је стуб науке и уметности 125 година.

Најстарија и најугледнија српска издавачка кућа суочила се са највећим проблемима у данашњој слободној и сувереној Србији. Чини се да је у незавидан положај доспела баш због своје старости; и што је старија све је спорнија, као и остале установе старије од Републике Србије. Нема их много: Матица српска, СКЗ, САНУ, Народна библиотека, Народно позориште, Народни музеј… Од свих данашњих издавача једино СКЗ нема права на буџетски рачун, ни за откуп књига за библиотеке, већ се довија и за откуп конкурише преко посредника. Институција која је добила статус пре 125 година и постала понос српске књижевности и науке – данас га нема.

Постоји закон о СКЗ, али и закони и „принципи” изнад закона СКЗ који спречавају решење њеног статуса и угрожавају њен опстанак.

Пропале су све иницијативе да се њен постојећи закон допуни и проблем реши.

СКЗ нема права ни на реституцију, јер то право имају задужбине и фондови. А кад јој је имовина одузимана била је иста и у деветнаестом и у двадесет првом веку.

Од оснивања СКЗ је преживела многе ратове, надживела неколико држава и режима. У свима је остваривала своје циљеве и објављивала неупоредиве едиције, од Кола до „Историје српскога народа”. Нема признања које није добила ни страног или домаћег ремек-дела које није објавила. СКЗ је само једна. То је плејада најбољих писаца, преводилаца и научника у протеклих 125 година.

Она и данас сиротињском гордошћу служи своју високу службу о сопственом трошку, захваљујући измољаканим донацијама, дародавцима, одрицањима аутора и сарадника.

Да ли ће у последњи час искрснути свест и појавити се добра воља да ова институција која је најславнијим именима оверила високи културни статус, тај статус добије и сама – макар то био Lex specialis који би јој омогућио даљи живoт и рад.

Верујем да би све могао да реши кратак договор оних најодговорнијих код којих још нису умрли савест и одговорност.

песниk