О ћутању или – не дирам те, не дирај ме

Иако се друштво у великој мери распада и дегенерише, иако патолошке појаве бујају и добијају на снази и учесталости, иако се морални и културни распад друштва подстиче са разних страна, у Србији као да постоји завера ћутања. Годинама већ ћуте и они који то никако не би смели. Тешко је поверовати да Српска православна црква не види страшне друштвене аномалије, али се чини и да јој не сметају превише. Тако бар проистиче из (не)иступања највиших црквених великодостојника, као и из рутинираних посланица које се шаљу у етар поводом највећих хришћанских празника.

СПЦ је одвојена од државе, али није одвојена од друштва. Царство Христово није од овога света, али Црква живи у овом свету и брине о душама овде, а не тамо. Црква се не може и не сме бавити политиком, али би се морала гласно и недвосмислено изјашњавати о појавама које угрожавају духовни и културни простор.

Може бити да је ћутање Цркве одраз мудрости, вековног искуства и другачијег поимања времена и историје. Може бити да Црква види даље и боље но што виде други. Може бити… А може бити и да је овде реч о облику ескапизма и опортуног незамерања држави и различитим центрима моћи.

Пословни консултант

www.nkatic.wordpress.com

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ