Пустиш убицу, окречиш споменик…

Ра­но ју­тро у зоо-вр­ту, екс­кур­зи­је, хи­ља­де ма­ли­ша­на, мај­ке са де­цом, труд­ња­че и слич­но и… по­бег­не ти­гар из ка­ве­за!

На­ста­не ци­ка и ври­ска. Ме­ђу­тим, ту се на­ђе не­ки мла­ди Ал­ба­нац ко­ји, жр­тву­ју­ћи свој жи­вот, ско­чи на по­ме­ну­тог ти­гра и за­у­ста­ви га, за­да­ви га го­лим ру­ка­ма.

Сви су му че­сти­та­ли, а су­тра­дан у „По­ли­ти­ци” иза­шао је текст под на­сло­вом „По­бе­сне­ли се­па­ра­ти­ста убио деч­јег љу­бим­ца”.

* * *

Та­ко о на­шем су­жи­во­ту ка­же ста­ри виц. Та­да је овај виц био сме­шан цр­њак. А ка­ко вам се чи­ни са­да кад су пу­сти­ли уби­цу? Кад су уби­цу пу­сти­ла на­ша бра­ћа Фран­цу­зи? Шта? Где је са­да мла­ди Ал­ба­нац да за­да­ви уби­цу?

Ено га на Ко­со­ву, зна ко­га ће са­да да да­ви!

А ја се, де­бил, чу­дим што су нам да­ли пар сто­ја за кре­че­ње спо­ме­ни­ка на­шег не­на­ру­ши­вог при­ја­тељ­ства, кад оно, бра­те, пу­сти­ше би­тан­гу.

* * *

Ка­ко да га не пу­сте? У зва­нич­ном са­оп­ште­њу пи­са­ло је да би то по ње­га би­ло ло­ше, а и он сам је био про­тив да иде за Бе­о­град. Е па, мо­ли­ћу, ко смо он­да ми Фран­цу­зи да га да­ље мал­тре­ти­ра­мо док му де­чи­ца пи­ште глад­на код ку­ће?

* * *

Ср­бе са­тре­ше по Ха­гу и оста­лим ка­за­ма­ти­ма. Вој­ни врх из­ру­чи­ше, па др­жав­ни врх, умо­ри­ше и ле­ги­тим­ног пред­сед­ни­ка да би ов­де сум­њи­вим ли­ко­ви­ма омо­гу­ћа­ва­ли да се му­ва­ју око цен­зу­са. И на кра­ју пу­сте чо­ве­ка ко­ји је клао љу­де сво­јим ру­ка­ма. За­пре­тио: Иако је не­вин, ако га не пу­сте по­би­ће пре­о­ста­ле Ср­бе на Ко­со­ву.

* * *

А во­ди­тељ­ка, лут­ка, пла­ва ко­са ваљ­да, оки­це, све има што тре­ба, пи­та jеднога што се не ски­да с екра­на: „Ра­ма и Та­чи на­го­ве­сти­ли су да ће се ује­ди­ни­ти. Шта се кри­је иза то­га?”

* * *

Па шта се кри­је, ду­шо?

Шта ти ми­слиш, кад ми­слиш?

* * *

Вук Бо­јо­вић, ле­ген­да па­ра­нор­мал­ног жи­во­та, до­био је ули­цу у БГ. Во­зио је ву­ко­мо­бил на сун­че­ву енер­ги­ју, на ра­ме­ну је имао Са­ми­ја, ко­ји је за ову при­ли­ку узео об­лик сред­њег жа­коа, пљуц­као је се­мен­ке и уме­сто Ву­ка раз­га­ла­мио се ис­пред јед­не де­дињ­ске те­ле­ви­зи­је:

– Ау, бра­те, ал’ си по­ву­ко на жу­то!

– А ти го­сту­јеш на Пин­ку, ни ти ни­си ка­ко тре­ба – до­био је као ду­хо­вит од­го­вор...

* * *

Но­ви­на­ри су га на­пра­ви­ли, али он је о њи­ма при­чао све нај­го­ре и у сва­кој при­ли­ци. Кад је по­стао сла­ван, за­хва­љу­ју­ћи свом ра­ду и сва­ка­ко за­хва­љу­ју­ћи на­шој про­фе­си­ји, он је сва­ком тек­сту о се­би и Вр­ту на­ла­зио ма­ну, а о ру­ко­вод­ству сва­ке но­вин­ске ку­ће го­во­рио је је­зи­ком ули­це.

Та­ко и пред крај, кад је је­ди­ни пут био у пра­ву и кад му је це­ла по­ро­ди­ца по­ста­ла ме­та ме­ди­ја из раз­ло­га по­зна­тих а углав­ном тра­гич­них.

Исте го­ди­не, истог ме­се­ца, до­шли су Вук и наш ју­нак у аре­ну. Он у Зоо--врт у Бе­о­гра­ду, овај дру­ги у „По­ли­ти­ки­ну” ку­ћу. Све до ју­че ују­тру бо­рио се сва­ко са сво­јим жи­во­ти­ња­ма. Са­да пр­ви гле­да од­о­зго, али, сва­ђа­ли су се од­у­век.

– Умро сам пр­ви – са­мо сам ме­ха­нич­ки по­пра­вљен, раз­ме­тао се пи­сац.

– Ај не с..и – он би обич­но ре­као, ко­ла­че­ћи оне сво­је, пред крај жи­во­та вод­њи­ка­ве, од бо­ле­сти, очи.

Јед­но­став­но ни­је тр­пео да не­ко бу­де ис­пред ње­га! Та­кав је чо­век био, ето та­кав.

А да је био бо­рац, био је. До­ка­за­но! Пре­жи­вео је за 28 го­ди­на не зна се ко­ли­ко гра­до­на­чел­ни­ка и ше­фо­ва на­ших жи­во­та. Са сви­ма је био до­бар кад је тре­ба­ло, а обра­ћао им се на фран­цу­ском ка­да би при­ме­тио да кли­зе. Е, ту је био мај­стор што се за дру­ге не би мо­гло ре­ћи. Он ни­је пао ни­ка­да, наш хе­рој кад је пао – раз­био се!

При­чао је сво­јој су­пру­зи кроз сан: А ка­да сам се раз­био схва­тио сам за­што је он оп­стао то­ли­ке го­ди­не: По­што сам на та­ла­су де­мо­крат­ских про­ме­на мо­рао да на­пу­стим „По­ли­ти­ки­ну” ку­ћу, ни­сам мно­го бри­нуо јер сам знао да ме че­ка ухле­бље­ње код при­ја­те­ља. Ме­ђу­тим, при­ја­тељ је ре­као: 

– Ви­ди, ни­је згод­но да са­да до­ђеш ов­де, раз­у­меш? 

– Раз­у­мем! 

Ни­је ми дао ни ка­ве­зе да чи­стим. 

Та­кав је чо­век био, ето та­кав. 

Му­дар, из­ме­ђу оста­лог.

До­че­ки­вао нас је на те­ра­си из­над жи­ра­фа као краљ жи­во­ти­ња, што за­тво­ре­них, што нас на сло­бо­ди, за ко­је се ни­је зна­ло ка­да и за­што би­смо мо­гли да бу­де­мо кон­фи­ни­ра­ни. Јер сви ње­го­ви го­сти (ни­кад ни­ко ни­је пла­тио пи­ће у Вр­ту) би­ли су или по­ли­цај­ци или љу­ди сло­бод­ног, дру­га­чи­јег ду­ха од дру­гих.

По­сле јед­не су­бот­ње се­ан­се, ка­да смо се око је­дан ра­зи­ла­зи­ли, на­мер­но сам остао до кра­ја и ре­као му:

– Да­нас нас је би­ло осам­на­е­сто­ро, бар по­ло­ви­на су би­ли по­ли­цај­ци. 

– Ви­ше – ре­као је.

А шта би ре­као за ово­га Ха­ра­ди­на­ја, или шта би му ура­дио... Не бих смео да вам ка­жем, јер ни­је, ми­слим, при­хва­тљи­во. 

Вре­ме­плов, 

2. 11. 1999. го­ди­не

Се­ћа­те ли се ка­ко је по­че­ло?

Па, у Овал­ном ка­би­не­ту Пред­сед­ни­ка САД. Мо­ни­ка Ле­вин­ски је иси­са­ла мо­зак Би­ли­ју Клин­то­ну. 

Ње­му се та­да ја­ви­ло не­што с не­бе­са, уми­слио је да је у бо­жи­јој ми­си­ји на Зе­мљи, кре­нуо је да ме­ња и ства­ра.

Та­ко је ство­рио Шип­та­ри­ма др­жа­ву. 

Из­да­ле­ка она ви­ше ли­чи на но­ви но­сач ави­о­на аме­рич­ких вој­них сна­га, ме­ђу­тим, то по­са­ду ни­је оме­ло да има и пред­сед­ни­ка и пар­ла­мент, ма ко­ли­ко то са стра­не не­ствар­но де­ло­ва­ло...

Да­кле, ви­де­ли смо ка­ко је та­да нај­моћ­ни­ји чо­век на све­ту из­гу­био ра­зум. Би­ло је до­вољ­но са­мо да га Хи­ла­ри од­би­је од по­сте­ље те да он про­на­ђе ону са­рад­ни­цу што је ру­жна кô по­зив за вој­ску и има уста кô по­че­так од ча­ра­пе. А за од­ште­ту ко­ју је мо­рао да пла­ти на­шао би хи­ља­ду ис­под Пла­вог мо­ста, и то бо­љих ри­ба. 

Ка­ко год би­ло, чо­век је та­да од­ле­пио и ре­шио да бом­бар­ду­је Ср­би­ју, зе­мљу у ко­јој је сва­ка тре­ћа та­ра­ба ста­ри­ја од Аме­ри­ке, др­жа­ве у ко­јој сва­ко ко зна име оца до­би­је пле­мић­ку ти­ту­лу...

При­ча ко­ја је по­че­ла за­бав­но, па се као код Шек­спи­ра због лу­ди­ла за­вр­ши­ла тра­гич­но, оно­мад је при­ве­де­на кра­ју. 

У цен­тру При­шти­не по­диг­нут је спо­ме­ник Мо­ни­ки­ном опу­шку...