Прве црвене траке у „Радничкој касини”

„Бе­о­град­ски про­ле­та­ри­јат про­сла­вио је ју­че скром­но, без уоби­ча­је­них по­вор­ки и ма­ни­фе­ста­ци­ја, свој Пра­зник ра­да. У ства­ри, одр­жа­не су три про­сла­ве: код Сла­ви­је, у Ка­ра­ђор­ђе­вом пар­ку и у Ко­шут­ња­ку, по­што три рад­нич­ка та­бо­ра ни­су ни за про­сла­ву Пр­вог ма­ја мо­гла да се сло­же.” 

Ова­ко је „По­ли­ти­ка“ 2. ма­ја 1927. опи­са­ла про­сла­ву Пра­зни­ка ра­да у пре­сто­ни­ци Кра­ље­ви­не Ср­ба Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Очи­то, раз­ли­чи­ти ин­те­ре­си и ме­ђу­соб­на су­рев­њи­вост и он­да су, као и да­нас, спре­ча­ва­ли пред­став­ни­ке рад­нич­ке кла­се да уједињенo на­сту­пе.

Рад­нич­ки пра­зник у Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји пр­ви пут је обе­ле­жен 1893, и то у – ка­фа­ни. Бе­о­град­ски рад­ни­ци оку­пи­ли су се у „Рад­нич­кој ка­си­ни” у Ма­ке­дон­ској ули­ци, оки­ће­ни цр­ве­ним тра­ка­ма и уз тран­спа­рен­те са со­ци­јал­ним зах­те­ви­ма. Жан­да­ри су убр­зо оп­ко­ли­ли ка­фа­ну, али је два­де­се­так нај­у­пор­ни­јих ус­пе­ло да се про­би­је до Топ­чи­де­ра где су про­ве­ли оста­так да­на.

Би­ло је то са­мо че­ти­ри го­ди­не на­кон што је на кон­гре­су Дру­ге ин­тер­на­ци­о­на­ле у Па­ри­зу од­лу­че­но је да се 1. мај уста­но­ви као рад­нич­ки пра­зник, у спо­мен на аме­рич­ке труд­бе­ни­ке ко­ји су у су­ко­би­ма са по­ли­ци­јом стра­да­ли у Чи­ка­гу то­ком ве­ли­ких де­мон­стра­ци­ја на тај дан 1886. По­вод за те про­те­сте био је зах­тев за осмо­ча­сов­но рад­но вре­ме, од­ре­ђи­ва­ње ми­ни­мал­них над­ни­ца и дру­га рад­нич­ка пра­ва. Већ од 1890. Пр­ви мај је по­чео да се обе­ле­жа­ва ши­ром све­та.

У то вре­ме, срп­ска рад­нич­ка кла­са би­ла је ма­ло­број­на – го­то­во де­ве­де­сет од­сто ста­нов­ни­штва жи­ве­ло је на се­лу, а на пр­сте су мо­гле да се из­бро­је фа­бри­ке са ви­ше од 500 за­по­сле­них.

Од по­чет­ка 20. ве­ка сли­ка се ме­ња. У Ср­би­ји је би­ло 81.441 на­јам­ни рад­ник. Има­ли су сво­ја удру­же­ња ме­ђу ко­ји­ма је нај­по­зна­ти­ји био Рад­нич­ки са­вез, осно­ван 1903, чи­ји су пред­став­ни­ци до Пр­вог свет­ског ра­та одр­жа­ли шест кон­гре­са. Ме­ђу стран­ка­ма, за пра­ва рад­ни­ка се нај­ви­ше бо­ри­ла Со­ци­јал­де­мо­крат­ска пар­ти­ја чи­ји је пред­сед­ник био Ди­ми­три­је Ту­цо­вић.

Пр­ве ма­сов­ни­је де­мон­стра­ци­је на Пра­зник ра­да ор­га­ни­зо­ва­не су 1905, нај­пре по бе­о­град­ским ули­ца­ма, а за­тим и на Топ­чи­де­ру, да би сле­де­ће го­ди­не за пр­ви мај би­ла ор­га­ни­зо­ва­на и об­у­ста­ва ра­да.

По­сле Пр­вог свет­ског ра­та, са раз­во­јем ин­ду­стри­је и под ути­ца­јем Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је Пр­ви мај и бор­ба за рад­нич­ка пра­ва све ви­ше су до­би­ја­ли на зна­ча­ју. Та­ко су, већ 1920. за Пра­зник ра­да у Бе­о­гра­ду и дру­гим гра­до­ви­ма Кра­ље­ви­не СХС одр­жа­ни ма­сов­ни ску­по­ви и де­мон­стра­ци­је, а на из­бо­ри­ма одр­жа­ним те го­ди­не Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја би­ла је тре­ћа по бро­ју осво­је­них гла­со­ва.

Али, кра­јем те го­ди­не вла­да до­но­си чу­ве­ну „Об­зна­ну” ко­јом је рад Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је и мно­гих син­ди­ка­та за­бра­њен. Ре­пре­си­ја је до­дат­но за­о­штре­на по­сле атен­та­та на ми­ни­стра по­ли­ци­је Ми­ло­ра­да Дра­шко­ви­ћа, ко­ји је из­вр­шио мла­ди ко­му­ни­ста Али­ја Али­ја­гић (1922. је осу­ђен на смрт и обе­шен). 

Из­ри­чи­та за­бра­на пр­во­мај­ских улич­них де­мон­стра­ци­ја и про­те­ста ва­жи­ла је до Дру­гог свет­ског ра­та, па су рад­ни­ци­ма на рас­по­ла­га­њу оста­ле би­о­скоп­ске и хо­тел­ске са­ле, рад­нич­ки до­мо­ви, као и из­ле­ти­шта у око­ли­ни гра­до­ва, где се ишло на уран­ке. Та­ко је би­ло и то­ком обе­ле­жа­ва­ња Пра­зни­ка ра­да 1927. го­ди­не, ка­да је у Бе­о­гра­ду нај­ве­ћа ма­ни­фе­ста­ци­ја одр­жа­на у хо­те­лу „Сла­ви­ја“, а по­ли­ци­ја се по оби­ча­ју по­ста­ра­ла да се са Вра­ча­ра рад­нич­ко не­за­до­вољ­ство не „пре­ли­је“ у оста­ле де­ло­ве гра­да: „Од оста­лог де­ла ва­ро­ши Вра­чар је био одво­јен шпа­ли­ром жан­да­ра и аге­на­та, ко­ји су мо­три­ли да љу­ди са цр­ве­ним тра­ка­ма не про­мак­ну на Те­ра­зи­је. Не­де­љу и Пр­ви мај по­ли­ци­ја је пот­пу­но одво­ји­ла зи­дом на­о­ру­жа­них жан­да­ра“, пи­са­ла је „По­ли­ти­ка“ у бро­ју од 2. ма­ја.

По­сле ових про­тест­них ску­по­ва рад­ни­ци су, у све­ча­ним оде­ли­ма, са цр­ве­ним тра­ка­ма и ка­ран­фи­ли­ма у ру­ка­ма, че­сто у прат­њи сво­јих по­ро­ди­ца од­ла­зи­ли у окол­не пар­ко­ве и из­ле­ти­шта. Та­мо су оста­ја­ли до по­по­днев­них ча­со­ва и осим за ис­ти­ца­ње рад­нич­ких зах­те­ва бо­ра­вак у при­ро­ди ис­ко­ри­сти­ли за од­мор и дру­же­ње, што је тра­ди­ци­ја ко­ја је до да­нас одр­жа­на. На овим ску­по­ви­ма углав­ном су ис­ти­ца­ни со­ци­јал­ни зах­те­ви – усло­ви ра­да, ни­ске над­ни­це, прав­ни ста­тус, ду­жи­на рад­ног вре­ме­на... 

Би­ло би по­гре­шно ове ску­по­ве, као и син­ди­ка­те ко­ји су их ор­га­ни­зо­ва­ли, ве­зи­ва­ти са­мо за Ко­му­ни­стич­ку пар­ти­ју и ње­ну иде­о­ло­ги­ју. За рад­нич­ка пра­ва „оти­ма­ле” су се мно­ге стран­ке и удру­же­ња. Ме­ђу рад­ни­ци­ма би­ле су по­пу­лар­не и Со­ци­јал­де­мо­крат­ска пар­ти­ја Ју­го­сла­ви­је, Не­за­ви­сна рад­нич­ка пар­ти­ја, Зе­мљо­рад­нич­ка стран­ка и дру­ге пар­ти­је... Ка­да је реч о син­ди­ка­ти­ма нај­у­ти­цај­ни­ји су би­ли Не­за­ви­сни син­ди­кат бли­зак ко­му­ни­сти­ма и Ује­ди­ње­ни рад­нич­ки син­ди­кал­ни са­вез Ју­го­сла­ви­је (УРССЈ) бли­зак со­ци­ја­ли­сти­ма и ре­фор­ми­сти­ма. Кра­јем три­де­се­тих го­ди­на, да би су­зби­ли ути­цај ле­ви­чар­ских стра­на­ка сво­је „рад­нич­ке“ син­ди­ка­те и удру­же­ња у скла­ду са ис­ку­стви­ма дру­гих зе­ма­ља осни­ва­ла је и власт. Та­ко је тих го­ди­на на­ро­чи­то ути­ца­јан био ЈУ­ГО­РАС, рад­нич­ко удру­же­ње та­да вла­да­ју­ће Ју­го­сло­вен­ске ра­ди­кал­не за­јед­ни­це на чи­јем је че­лу до из­би­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та био Дра­ги­ша Цвет­ко­вић, пред­сед­ник вла­де. Ипак, то ни­је ума­њи­ло не­за­до­вољ­ство па је, то­ком 1939. го­ди­не са­мо на про­сто­ру Ср­би­је би­ло че­тр­де­се­так ве­ћих штрај­ко­ва.