Prve crvene trake u „Radničkoj kasini”

„Be­o­grad­ski pro­le­ta­ri­jat pro­sla­vio je ju­če skrom­no, bez uobi­ča­je­nih po­vor­ki i ma­ni­fe­sta­ci­ja, svoj Pra­znik ra­da. U stva­ri, odr­ža­ne su tri pro­sla­ve: kod Sla­vi­je, u Ka­ra­đor­đe­vom par­ku i u Ko­šut­nja­ku, po­što tri rad­nič­ka ta­bo­ra ni­su ni za pro­sla­vu Pr­vog ma­ja mo­gla da se slo­že.” 

Ova­ko je „Po­li­ti­ka“ 2. ma­ja 1927. opi­sa­la pro­sla­vu Pra­zni­ka ra­da u pre­sto­ni­ci Kra­lje­vi­ne Sr­ba Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Oči­to, raz­li­či­ti in­te­re­si i me­đu­sob­na su­rev­nji­vost i on­da su, kao i da­nas, spre­ča­va­li pred­stav­ni­ke rad­nič­ke kla­se da ujedinjeno na­stu­pe.

Rad­nič­ki pra­znik u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji pr­vi put je obe­le­žen 1893, i to u – ka­fa­ni. Be­o­grad­ski rad­ni­ci oku­pi­li su se u „Rad­nič­koj ka­si­ni” u Ma­ke­don­skoj uli­ci, oki­će­ni cr­ve­nim tra­ka­ma i uz tran­spa­ren­te sa so­ci­jal­nim zah­te­vi­ma. Žan­da­ri su ubr­zo op­ko­li­li ka­fa­nu, ali je dva­de­se­tak naj­u­por­ni­jih us­pe­lo da se pro­bi­je do Top­či­de­ra gde su pro­ve­li osta­tak da­na.

Bi­lo je to sa­mo če­ti­ri go­di­ne na­kon što je na kon­gre­su Dru­ge in­ter­na­ci­o­na­le u Pa­ri­zu od­lu­če­no je da se 1. maj usta­no­vi kao rad­nič­ki pra­znik, u spo­men na ame­rič­ke trud­be­ni­ke ko­ji su u su­ko­bi­ma sa po­li­ci­jom stra­da­li u Či­ka­gu to­kom ve­li­kih de­mon­stra­ci­ja na taj dan 1886. Po­vod za te pro­te­ste bio je zah­tev za osmo­ča­sov­no rad­no vre­me, od­re­đi­va­nje mi­ni­mal­nih nad­ni­ca i dru­ga rad­nič­ka pra­va. Već od 1890. Pr­vi maj je po­čeo da se obe­le­ža­va ši­rom sve­ta.

U to vre­me, srp­ska rad­nič­ka kla­sa bi­la je ma­lo­broj­na – go­to­vo de­ve­de­set od­sto sta­nov­ni­štva ži­ve­lo je na se­lu, a na pr­ste su mo­gle da se iz­bro­je fa­bri­ke sa vi­še od 500 za­po­sle­nih.

Od po­čet­ka 20. ve­ka sli­ka se me­nja. U Sr­bi­ji je bi­lo 81.441 na­jam­ni rad­nik. Ima­li su svo­ja udru­že­nja me­đu ko­ji­ma je naj­po­zna­ti­ji bio Rad­nič­ki sa­vez, osno­van 1903, či­ji su pred­stav­ni­ci do Pr­vog svet­skog ra­ta odr­ža­li šest kon­gre­sa. Me­đu stran­ka­ma, za pra­va rad­ni­ka se naj­vi­še bo­ri­la So­ci­jal­de­mo­krat­ska par­ti­ja či­ji je pred­sed­nik bio Di­mi­tri­je Tu­co­vić.

Pr­ve ma­sov­ni­je de­mon­stra­ci­je na Pra­znik ra­da or­ga­ni­zo­va­ne su 1905, naj­pre po be­o­grad­skim uli­ca­ma, a za­tim i na Top­či­de­ru, da bi sle­de­će go­di­ne za pr­vi maj bi­la or­ga­ni­zo­va­na i ob­u­sta­va ra­da.

Po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta, sa raz­vo­jem in­du­stri­je i pod uti­ca­jem Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je Pr­vi maj i bor­ba za rad­nič­ka pra­va sve vi­še su do­bi­ja­li na zna­ča­ju. Ta­ko su, već 1920. za Pra­znik ra­da u Be­o­gra­du i dru­gim gra­do­vi­ma Kra­lje­vi­ne SHS odr­ža­ni ma­sov­ni sku­po­vi i de­mon­stra­ci­je, a na iz­bo­ri­ma odr­ža­nim te go­di­ne Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja bi­la je tre­ća po bro­ju osvo­je­nih gla­so­va.

Ali, kra­jem te go­di­ne vla­da do­no­si ču­ve­nu „Ob­zna­nu” ko­jom je rad Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je i mno­gih sin­di­ka­ta za­bra­njen. Re­pre­si­ja je do­dat­no za­o­štre­na po­sle aten­ta­ta na mi­ni­stra po­li­ci­je Mi­lo­ra­da Dra­ško­vi­ća, ko­ji je iz­vr­šio mla­di ko­mu­ni­sta Ali­ja Ali­ja­gić (1922. je osu­đen na smrt i obe­šen). 

Iz­ri­či­ta za­bra­na pr­vo­maj­skih ulič­nih de­mon­stra­ci­ja i pro­te­sta va­ži­la je do Dru­gog svet­skog ra­ta, pa su rad­ni­ci­ma na ras­po­la­ga­nju osta­le bi­o­skop­ske i ho­tel­ske sa­le, rad­nič­ki do­mo­vi, kao i iz­le­ti­šta u oko­li­ni gra­do­va, gde se išlo na uran­ke. Ta­ko je bi­lo i to­kom obe­le­ža­va­nja Pra­zni­ka ra­da 1927. go­di­ne, ka­da je u Be­o­gra­du naj­ve­ća ma­ni­fe­sta­ci­ja odr­ža­na u ho­te­lu „Sla­vi­ja“, a po­li­ci­ja se po obi­ča­ju po­sta­ra­la da se sa Vra­ča­ra rad­nič­ko ne­za­do­volj­stvo ne „pre­li­je“ u osta­le de­lo­ve gra­da: „Od osta­log de­la va­ro­ši Vra­čar je bio odvo­jen špa­li­rom žan­da­ra i age­na­ta, ko­ji su mo­tri­li da lju­di sa cr­ve­nim tra­ka­ma ne pro­mak­nu na Te­ra­zi­je. Ne­de­lju i Pr­vi maj po­li­ci­ja je pot­pu­no odvo­ji­la zi­dom na­o­ru­ža­nih žan­da­ra“, pi­sa­la je „Po­li­ti­ka“ u bro­ju od 2. ma­ja.

Po­sle ovih pro­test­nih sku­po­va rad­ni­ci su, u sve­ča­nim ode­li­ma, sa cr­ve­nim tra­ka­ma i ka­ran­fi­li­ma u ru­ka­ma, če­sto u prat­nji svo­jih po­ro­di­ca od­la­zi­li u okol­ne par­ko­ve i iz­le­ti­šta. Ta­mo su osta­ja­li do po­po­dnev­nih ča­so­va i osim za is­ti­ca­nje rad­nič­kih zah­te­va bo­ra­vak u pri­ro­di is­ko­ri­sti­li za od­mor i dru­že­nje, što je tra­di­ci­ja ko­ja je do da­nas odr­ža­na. Na ovim sku­po­vi­ma uglav­nom su is­ti­ca­ni so­ci­jal­ni zah­te­vi – uslo­vi ra­da, ni­ske nad­ni­ce, prav­ni sta­tus, du­ži­na rad­nog vre­me­na... 

Bi­lo bi po­gre­šno ove sku­po­ve, kao i sin­di­ka­te ko­ji su ih or­ga­ni­zo­va­li, ve­zi­va­ti sa­mo za Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju i nje­nu ide­o­lo­gi­ju. Za rad­nič­ka pra­va „oti­ma­le” su se mno­ge stran­ke i udru­že­nja. Me­đu rad­ni­ci­ma bi­le su po­pu­lar­ne i So­ci­jal­de­mo­krat­ska par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je, Ne­za­vi­sna rad­nič­ka par­ti­ja, Ze­mljo­rad­nič­ka stran­ka i dru­ge par­ti­je... Ka­da je reč o sin­di­ka­ti­ma naj­u­ti­caj­ni­ji su bi­li Ne­za­vi­sni sin­di­kat bli­zak ko­mu­ni­sti­ma i Uje­di­nje­ni rad­nič­ki sin­di­kal­ni sa­vez Ju­go­sla­vi­je (URSSJ) bli­zak so­ci­ja­li­sti­ma i re­for­mi­sti­ma. Kra­jem tri­de­se­tih go­di­na, da bi su­zbi­li uti­caj le­vi­čar­skih stra­na­ka svo­je „rad­nič­ke“ sin­di­ka­te i udru­že­nja u skla­du sa is­ku­stvi­ma dru­gih ze­ma­lja osni­va­la je i vlast. Ta­ko je tih go­di­na na­ro­či­to uti­ca­jan bio JU­GO­RAS, rad­nič­ko udru­že­nje ta­da vla­da­ju­će Ju­go­slo­ven­ske ra­di­kal­ne za­jed­ni­ce na či­jem je če­lu do iz­bi­ja­nja Dru­gog svet­skog ra­ta bio Dra­gi­ša Cvet­ko­vić, pred­sed­nik vla­de. Ipak, to ni­je uma­nji­lo ne­za­do­volj­stvo pa je, to­kom 1939. go­di­ne sa­mo na pro­sto­ru Sr­bi­je bi­lo če­tr­de­se­tak ve­ćih štraj­ko­va.