Шта је остало од српско-француског пријатељства

Још као деца слушали смо у забитом копаоничком крају приче о српско-француском пријатељству. У нашој вишечланој патријархалној породици ту причу нам је допуњавао и наш отац, као учесник Првог светског рата и носилац Албанске споменице коме су, узгред речено, помогли француски лекари да преживи тифус. Док сам својевремено боравио у Тунису, који је био француска колонија, пружила ми се прилика да чујем и прочитам архивску грађу о томе са каквом топлином су дочекивани болесни и изнемогли српски војници у Првом светском рату. Заслуга за то припада француском вицеадмиралу војнопоморске базе у Африци Емилу Гепрату, кога су српски војници из милоште звали „српска мајка”. А Емил је у обиласку војничког логора Лазуаз у Бизерти узвраћао на српском језику „Помоз Бог, јунаци”.

Али, то је прошлост од које се не живи. Сада смо, нажалост, сведоци времена у коме Француска више одмаже него што помаже Србији.

Неколико примера то најбоље потврђује.

У време југословенске кризе и распада Југославије, званични Париз није ништа учинио да макар ублажи невиђену сатанизацију српског народа, који је желео да остане у Југославији. Напротив, и јавно и тајно подржавана је сепаратистичка политика Загреба, Љубљане, Приштине, и разарање једне државе у којој су највећи губитници баш Срби. Србија се 30. маја 1992. године, са Црном Гором нашла у обручу сурових санкција. Реч је о Резолуцији Савета безбедности УН 757 коју је подржала и Француска. Кад су НАТО бомбардери кренули на Србију 24. марта 1999. године, у том злочиначком подухвату учествовали су и француски авиони. Француска је међу првима признала лажну државу Косово, супротно Резолуцији Савета безбедности 1244 која третира Косово као саставни део Србије.

И поред убедљиве аргументације, српске потернице не важе за албанске злочине на Косову! Одлуком Апелационог суда у Колмару, Рамуш Харадинај је пуштен на слободу, и тако је још једном политика однела превагу над правом и правдом.

Србији остаје да тугује за невиним српским жртвама на Косову, а злочинац Рамуш се вратио у Приштину са победничким ореолом и уз невиђено славље са својим присталицама изјавио да је то још једна „албанска победа”!

После свега поменутог, поставља се суштинско питање да ли још постоји српско-француско пријатељство.