Ако је ово арт, ја сам поп

Пролазили су дани, месеци. Дивну изложбену локацију на Обилићевом венцу 27 хтела је узме Продајна галерија, а у предности је био УЛУС јер су чланови „Графичког колектива” били и његови чланови. Музеј савремене уметности желео је да преузме колекцију графика, комшија фризер намеравао је да се прошири, а у тржишну утакмицу ушла је и месна заједница која је предлагала да се ту отвори месара!

Данас, када овом простору прети претварање у посластичару, о настанку „Графичког колектива” прича нам Божидар Џмерковић, некадашњи професор на Ликовној академији, који је био студент када су његове колеге са завршних година: Бошко Карановић, Миле Петровић, Драгољуб Кажић, Мирјана Михаћ и Драгослав Стојановић Сип, 1949. дошли у тада запуштену продавницу, унели графичку пресу и почели да праве графике. Посетиоци су гледали гравирање и резање плоче, отискивање и прву изложбу уметничке графике – у излогу радње.

Након затварања, Џмерковић одлази са Богданом Кршићем, Марком Крсмановићем и Милошем Ћирићем код градског секретара за културу Милана Жегарца, који је знао какав је значај овог места за уметнике. Ангажовали су архитекту Пеђу Ристића да уради ентеријер, проширили простор и „Графички” је, према речима нашег саговорника, постао кошница културе.

У комшилуку је живео Стеван Раичковић, долазили су Вељко Петровић, Шејка, Милун Милуновић, и настављали одатле у Клуб књижевника. Ту се се ројиле мисли о оснивању Медиале, као отклону од енформела и разних „изама”, а долазили су и песници окупљени око Душка Радовића – Црнчевић, Бећковић и Ршумовић. Ликовњаци су им илустровали књиге, а писци су њима отварали изложбе.

Душко Радовић је опевао свако слово азбуке у каталогу за изложбу о ћирилици, а Оља Ивањицки је у „Графичком” извела први хепенинг у Србији, прави поп-арт догађај. Зуко Џумхур је узвикивао: „Ако је ово арт, ја сам поп!”, а Оља се прошетала кроз град с лутком, својом двојницом, и на крају – лутку запалила!

У галерију стижу велики светски уметници – колекционари баш ту излажу дела Салвадора Далија, а 1955. долази и британски вајар Хенри Мур.

– Мур је одржао предавање на академији. Један студент га је питао шта мисли о Микеланђелу, а он је рекао: Кад видите Микеланђела, простудирајте добро, скините шешир, поклоните се дубоко и идите даље – сећа се Џмерковић (87), некада председник, а данас најстарији члан „Графичког колектива”.

Подсећа и да је Виктор Вазарели у једном интервјуу рекао да му је најдража изложба она у „Графиком колективу”, као једином место у Европи где се негује графика.

– Долазили су и Мађари, као и група „Зебра” из Кракова, која је излагала дела у тунелима и у малим нишама под фењерима, где су везивали мртве животиње. Чудили су се кад су, доста после тога, видели код нас да Радомир Стевић Рас на Теразијама излаже празан рам и петла с натписом „Гагарин у космос, а ја у лонац”.

На том месту цртеже излажу Табаковић, Гвозденовић, Цуца Сокић, Стојановић, Кока Јанковић, а долазе и Словенци: Јанез Берник и Рико Дебењак.

‒ Нисмо имали никакав манифест, били смо за слободан развој личности и полемике су биле само око квалитета и резултата рада. Постојале су три откупне комисије: градска, републичка и савезна, и кад направите изложбу, не гине вам продаја. Када је Милинко Миковић отишао у Министарство културе, да преда откупљени рад, тамо више није више било места за слике, а љубавни рељеф Стевана Дукића угледао је крај тоалета ‒ сећа се Џмерковић.

После Милића од Мачве, додаје, није биле цензуре, сем забране изложбе Миће Поповића у Културном центру, који је правио слике с Титом и гастарбајтерима. – Нико није хтео да таласа, глава је била у торби. Био сам на прослави код колеге с класе Павла Радовановића, где су певали и руске песме и због тога је отеран на Голи оток...

Џмерковић примећује да данас влада незаинтересованост у култури, да млади раде компјутерску графику и не знају за „Графички”.

‒ Људи не улазе у галерије, пошто немају новца. Око „Цвијете Зузорић” видим само оне који шетају псе и питам у галерији да ли уђе бар понеки пас, а они кажу: Ниједан. „Графички” броји последње дане. Данас га не затвара полиција, али га гуши духовно мртвило у власти и народу. Задужени за културу су знали за његову злу судбину, али нису знали његову улогу и значај. Чујем да траже нову локацију. Не дај Боже, да ће чекати да се заврши „Београд на води”! Зрело велико дрво које деценијама даје плодове пресадиће негде да тамо, усамљено увене. Не верујем да ће нека власт икад поставити спомен-плочу на будућу палачинкарницу с натписом да је ту рођена и живела савремена српска графика ‒ каже професор Џмерковић.