Арапски НАТО и Израел против Ирана

Спекулације да су такви контакти у току израелски премијер Бенјамин Нетанијаху је потврдио током своје последње посете Вашингтону, остајући шкрт на детаљима, али похваливши, како је пренео „Волстрит џорнал”, „велику прилику за мир која извире из регионалног приступа и укључивања наших новостечених арапских партнера”. Његов министар одбране Авигдор Либерман је потом „Шпиглу” потврдио и да је идеја да будући савез, по угледу на НАТО, почива на принципу да свака чланица притрчава у одбрану оној која је нападнута.

Либерман је тада задовољно констатовао да су „умерене сунитске државе попут Саудијске Арабије увиделе да Израел и ционизам нису највећа опасност по њих, већ је то Иран”. Некада је улога регионалног страшила, против којег се сви удружују, припадала Израелу, али су се ствари за Ријад почеле мењати још од Исламске револуције 1979, када је у Техерану успостављен нови режим.

Тада су се Саудијци и њима блиске арапске аутократске монархије нашле пред новим изазовом: моћном персијском државом, која извор легитимизације, уместо у конзервативном сунитизму и наследној лози на престолу, извор легитимизације налази у револуционарном шиитизму и теократској републици. Сукоб привредних интереса, јер обе државе су богате нафтом, само је погоршао разилажење.

Зато су Саудијци помагали Ирак, такође веома непријатељски према Израелу, у његовом рату с Ираном осамдесетих година, али им се то обило о главу када се Садам Хусеин отргао контроли и упао у Кувајт. Касније су Техеран ослабљеним држале међународне санкције због његовог развоја нуклеарних капацитета. Када је и ембаргу дошао крај, уз делимични губитак занимања САД под вођством Барака Обаме за Блиски исток, Ријад се нашао без кључне стране силе на својој страни и са старим ривалом којем се смеши економско јачање.

Распламсавање побуне шиитске милиције Хути у Јемену, на саудијској јужној граници и улазу у залив кроз који се транспортује огроман удео регионалне производње нафте, такође је стављено на терет Ирану, као и подршка шиитским протестима у Бахреину 2012. године. Хезболах и друге проиранске оружане групе рашириле су се Сиријом након почетка тамошњег рата, што је алармирало и Израел, који се на то све чешће жали другом савезнику Башара ел Асада, Русији. Још један израелски сусед, Либан, матична земља Хезболаха, у међувремену се удаљио од Саудијаца, јачајући и међу њима и у Тел Авиву осећај угрожености.

Отуд није било апсолутно изненађење ни када су у последњој години учестале незваничне приче како се војни и обавештајни званичници Израела и Саудијске Арабије све чешће састају. Према информацијама „Волстрит џорнала”, Израелци се у евентуалном „арапском НАТО-у” ипак не би обавезали да бране његове чланице од напада Ирана, него би са савезом само делили обавештајне податке.

И уз америчку логистичку помоћ у Јемену, међутим, интервенција Саудијаца и блиских држава, које би требало да чине и нови савез, показала је велика ограничења војне моћи ове групе. Ријад се мучио да из других држава, од којих неке не би да потпуно себи затворе врата у Техерану, регрутује пешадију за ту акцију. Прибегавао је и услугама плаћеника с других континената, али није успео да сломи побуну у Јемену. Ни у Сирији групе које помажу Саудијци нису надвладале иранске савезнике.

Иако се на тим тестовима његови војни домашаји нису добро показали,

син саудијског краља Мухамед бин Салман, који је министар војске и други у реду за престо али се верује да ће га преузети чим буде упражњен, није узмакао. Пре неколико дана је оштро упозорио Иран у интервјуу који је на емитовање предат неколиким телевизијским станицама у персијском заливу, као да је намера била да његове речи никоме не промакну.

Мухамед бин Салман је, како су пренели блискоисточни медији, поручио да је немогуће водити смислен дијалог с режимом у Техерану који своју „екстремистичку идеологију” шири по региону, да је намера Ирана да заузму и свети град Меку и да Саудијска Арабија неће чекати да битка стигне на њену територију него ће „радити тако да се она води у Ирану”. На то је ирански министар одбране Хусеин Дехган одвратио, јавио је Радио Слободна Европа, да његова држава, ако Саудијци буду учинили нешто „незналачко”, неће заобићи ниједно подручје осим Меке и Медине.