Arapski NATO i Izrael protiv Irana

Spekulacije da su takvi kontakti u toku izraelski premijer Benjamin Netanijahu je potvrdio tokom svoje poslednje posete Vašingtonu, ostajući škrt na detaljima, ali pohvalivši, kako je preneo „Volstrit džornal”, „veliku priliku za mir koja izvire iz regionalnog pristupa i uključivanja naših novostečenih arapskih partnera”. Njegov ministar odbrane Avigdor Liberman je potom „Špiglu” potvrdio i da je ideja da budući savez, po ugledu na NATO, počiva na principu da svaka članica pritrčava u odbranu onoj koja je napadnuta.

Liberman je tada zadovoljno konstatovao da su „umerene sunitske države poput Saudijske Arabije uvidele da Izrael i cionizam nisu najveća opasnost po njih, već je to Iran”. Nekada je uloga regionalnog strašila, protiv kojeg se svi udružuju, pripadala Izraelu, ali su se stvari za Rijad počele menjati još od Islamske revolucije 1979, kada je u Teheranu uspostavljen novi režim.

Tada su se Saudijci i njima bliske arapske autokratske monarhije našle pred novim izazovom: moćnom persijskom državom, koja izvor legitimizacije, umesto u konzervativnom sunitizmu i naslednoj lozi na prestolu, izvor legitimizacije nalazi u revolucionarnom šiitizmu i teokratskoj republici. Sukob privrednih interesa, jer obe države su bogate naftom, samo je pogoršao razilaženje.

Zato su Saudijci pomagali Irak, takođe veoma neprijateljski prema Izraelu, u njegovom ratu s Iranom osamdesetih godina, ali im se to obilo o glavu kada se Sadam Husein otrgao kontroli i upao u Kuvajt. Kasnije su Teheran oslabljenim držale međunarodne sankcije zbog njegovog razvoja nuklearnih kapaciteta. Kada je i embargu došao kraj, uz delimični gubitak zanimanja SAD pod vođstvom Baraka Obame za Bliski istok, Rijad se našao bez ključne strane sile na svojoj strani i sa starim rivalom kojem se smeši ekonomsko jačanje.

Rasplamsavanje pobune šiitske milicije Huti u Jemenu, na saudijskoj južnoj granici i ulazu u zaliv kroz koji se transportuje ogroman udeo regionalne proizvodnje nafte, takođe je stavljeno na teret Iranu, kao i podrška šiitskim protestima u Bahreinu 2012. godine. Hezbolah i druge proiranske oružane grupe raširile su se Sirijom nakon početka tamošnjeg rata, što je alarmiralo i Izrael, koji se na to sve češće žali drugom savezniku Bašara el Asada, Rusiji. Još jedan izraelski sused, Liban, matična zemlja Hezbolaha, u međuvremenu se udaljio od Saudijaca, jačajući i među njima i u Tel Avivu osećaj ugroženosti.

Otud nije bilo apsolutno iznenađenje ni kada su u poslednjoj godini učestale nezvanične priče kako se vojni i obaveštajni zvaničnici Izraela i Saudijske Arabije sve češće sastaju. Prema informacijama „Volstrit džornala”, Izraelci se u eventualnom „arapskom NATO-u” ipak ne bi obavezali da brane njegove članice od napada Irana, nego bi sa savezom samo delili obaveštajne podatke.

I uz američku logističku pomoć u Jemenu, međutim, intervencija Saudijaca i bliskih država, koje bi trebalo da čine i novi savez, pokazala je velika ograničenja vojne moći ove grupe. Rijad se mučio da iz drugih država, od kojih neke ne bi da potpuno sebi zatvore vrata u Teheranu, regrutuje pešadiju za tu akciju. Pribegavao je i uslugama plaćenika s drugih kontinenata, ali nije uspeo da slomi pobunu u Jemenu. Ni u Siriji grupe koje pomažu Saudijci nisu nadvladale iranske saveznike.

Iako se na tim testovima njegovi vojni domašaji nisu dobro pokazali,

sin saudijskog kralja Muhamed bin Salman, koji je ministar vojske i drugi u redu za presto ali se veruje da će ga preuzeti čim bude upražnjen, nije uzmakao. Pre nekoliko dana je oštro upozorio Iran u intervjuu koji je na emitovanje predat nekolikim televizijskim stanicama u persijskom zalivu, kao da je namera bila da njegove reči nikome ne promaknu.

Muhamed bin Salman je, kako su preneli bliskoistočni mediji, poručio da je nemoguće voditi smislen dijalog s režimom u Teheranu koji svoju „ekstremističku ideologiju” širi po regionu, da je namera Irana da zauzmu i sveti grad Meku i da Saudijska Arabija neće čekati da bitka stigne na njenu teritoriju nego će „raditi tako da se ona vodi u Iranu”. Na to je iranski ministar odbrane Husein Dehgan odvratio, javio je Radio Slobodna Evropa, da njegova država, ako Saudijci budu učinili nešto „neznalačko”, neće zaobići nijedno područje osim Meke i Medine.