Библијске химне на електричним гитарама

За неке гласове је уврежено рећи да су толико добри да би звучали уверљиво и да певају редове са страница телефонског именика. Вокал Дејвида Јуџина Едвардса, чији ће култни бенд „Wovenhand” вечерас и сутра наступити у Србији, није технички избрушен, али је зато један од најизражајнијих, мада пева стихове као истргнуте из књиге за коју многи олако претпостављају да од ње не бива доброг рокенрола – Библије.

У само привидном парадоксу, међу љубитељима Едвардсових песама којима не смета што он исповеда тако горљиву веру у Бога није тешко наићи на металце склоне јеретичким, па и сатанистичким визијама. На фестивалима на којима свирају такви метал бендови, „Wovenhand” је – чак и пре садашње тешко електрифициране инкарнације, док се још више ослањао на акустичне гитаре и једну верзију старинске мандолине – увек имао добру прођу, док на скупове група које изводе „хришћански рок” никада није позиван.

Ваљда је чвор у томе што бендови „хришћанског рока” пре звуче као припадници неког њу-ејџ култа, који поручују да је свакоме, само ако „отвори своје срце”, приступачна заједница добре воље на земаљском шару, за којом следи извесно блаженство на оном свету. Едвардс верује у неизлечиву исквареност људског рода, у немогућност искупљења појединца, којем тек необјашњива милост Свевишњег може донети спасење душе. Док неизбежност казне назначава беспоштедно дословно, Едвардсови описи љубави су поетски закукуљени, па је природно што не прија онима који радије замишљају да им с небеса руке шири Отац који је нека врста хипика.

Начин на који „Wovenhand” описује Творца толико је архаичан, изворно библијски, да савременом хришћанину, барем оном западном, уроњеном у комфор технолошке цивилизације и друштва високе безбедности, више наликује племенском паганизму. У речима којима га велича увек се осећа да говори о ономе кога Стари завет назива и Богом Саваотом, Господом над војскама, односно о Христу који јесте свима понудио љубав и вечни спас, али уз упозорење да није дошао да донесе мир него мач.

И музичка потка је ван овог времена: најстарији амерички фолк, али прожет ритмовима и напевима Индијанаца, чије крви Едвардс такође има, повремено и сазвучјима Блиског истока, као и постпанк утицајима, нарочито „Joy Division” и „The Birthday Party”. Све се то стапа у химничну, истовремено и туробну и озарену интонацију, и у студију и на концертима изведену екстатично, са Едвардсом којег као да запоседа дух деде, једног од оних проповедника с америчког југа који су пастви претили „сумпором и огњем” ако се не буду покајала.

Вечерас „Wovenhand” наступа у београдском Дому омладине, а сутра увече у новосадском клубу „Фирчи тинк тенк”.