Biblijske himne na električnim gitarama

Za neke glasove je uvreženo reći da su toliko dobri da bi zvučali uverljivo i da pevaju redove sa stranica telefonskog imenika. Vokal Dejvida Judžina Edvardsa, čiji će kultni bend „Wovenhand” večeras i sutra nastupiti u Srbiji, nije tehnički izbrušen, ali je zato jedan od najizražajnijih, mada peva stihove kao istrgnute iz knjige za koju mnogi olako pretpostavljaju da od nje ne biva dobrog rokenrola – Biblije.

U samo prividnom paradoksu, među ljubiteljima Edvardsovih pesama kojima ne smeta što on ispoveda tako gorljivu veru u Boga nije teško naići na metalce sklone jeretičkim, pa i satanističkim vizijama. Na festivalima na kojima sviraju takvi metal bendovi, „Wovenhand” je – čak i pre sadašnje teško elektrificirane inkarnacije, dok se još više oslanjao na akustične gitare i jednu verziju starinske mandoline – uvek imao dobru prođu, dok na skupove grupa koje izvode „hrišćanski rok” nikada nije pozivan.

Valjda je čvor u tome što bendovi „hrišćanskog roka” pre zvuče kao pripadnici nekog nju-ejdž kulta, koji poručuju da je svakome, samo ako „otvori svoje srce”, pristupačna zajednica dobre volje na zemaljskom šaru, za kojom sledi izvesno blaženstvo na onom svetu. Edvards veruje u neizlečivu iskvarenost ljudskog roda, u nemogućnost iskupljenja pojedinca, kojem tek neobjašnjiva milost Svevišnjeg može doneti spasenje duše. Dok neizbežnost kazne naznačava bespoštedno doslovno, Edvardsovi opisi ljubavi su poetski zakukuljeni, pa je prirodno što ne prija onima koji radije zamišljaju da im s nebesa ruke širi Otac koji je neka vrsta hipika.

Način na koji „Wovenhand” opisuje Tvorca toliko je arhaičan, izvorno biblijski, da savremenom hrišćaninu, barem onom zapadnom, uronjenom u komfor tehnološke civilizacije i društva visoke bezbednosti, više nalikuje plemenskom paganizmu. U rečima kojima ga veliča uvek se oseća da govori o onome koga Stari zavet naziva i Bogom Savaotom, Gospodom nad vojskama, odnosno o Hristu koji jeste svima ponudio ljubav i večni spas, ali uz upozorenje da nije došao da donese mir nego mač.

I muzička potka je van ovog vremena: najstariji američki folk, ali prožet ritmovima i napevima Indijanaca, čije krvi Edvards takođe ima, povremeno i sazvučjima Bliskog istoka, kao i postpank uticajima, naročito „Joy Division” i „The Birthday Party”. Sve se to stapa u himničnu, istovremeno i turobnu i ozarenu intonaciju, i u studiju i na koncertima izvedenu ekstatično, sa Edvardsom kojeg kao da zaposeda duh dede, jednog od onih propovednika s američkog juga koji su pastvi pretili „sumporom i ognjem” ako se ne budu pokajala.

Večeras „Wovenhand” nastupa u beogradskom Domu omladine, a sutra uveče u novosadskom klubu „Firči tink tenk”.