Аја Софија на удару радикалних исламиста

Скуп је организовало Удружење младих Анадолије (АГД), али међу њима су могли да се виде и људи који су у годинама. Окупљени су се клањали Алаху на самом улазу у Аја Софију и позвали су грађане да крајем месеца обележе 564. годишњицу освајања Константинопоља, чије назив су Турци променили у Истанбул.

У граду на Босфору има довољно џамија, али чини се да то није довољно убедљив разлог да највеће хришћанско светилиште буде поштеђено. „Ми у име стотина хиљада браће тражимо да нам се омогући да клањамо у Аја Софији џамији... Њено затварање симболизује лош третман Турске на западу”, истичу у том удружењу.

Да подсетимо: султан Мехмед Други је после вишемесечне опсаде 29. маја 1453. заузео Константинопољ. Тако је почео успон османске империје, а суноврат византијског царства. Неколико дана после тога он је наредио да се Аја Софија претвори у џамију, како би и на тај начин показао доминацију муслимана над хришћанима. Дограђен је један минарет (касније још три), постављен михраб, малтом су прекривене фреске како хришћански свеци не би узнемиравали султана док клања Алаху. И тако је било пуних 480 година.

Историја се немилосрдно поиграла са Аја Софијом (Црква Свете мудрости). Она је изграђена 537. године и девет векова је била централно хришћанско светилиште.

Када је у трећој деценији 20. века дошао на власт, Мустафа Кемал Ататурк је схватио да се не може приближити Европи док се не ослободи тог културног злочина који су починили његови преци. Али, није се усудио да иде до краја, да Аја Софију поново претвори у цркву, пошто се плашио да ће га „појести” радикални исламисти који нису могли да му опросте ни то што је укинуо калифат и забранио фесове и фереџе. Донео је декрет којим је 1935. године Аја Софија претворена у музеј, дакле ни црква ни џамија. Како тада, тако и сада.

Радикални исламисти никада нису опростили Ататурку тај грех, они га и сада оптужују да је „издао” Турску и Аја Софију, али као џамију. Поклекао је наводно под притиском Запада и Грчке после пораза у Првом светском рату и распада османске империје. То питање се изнова покреће по правилу уочи годишњице заузимања Константинопоља или уочи одржавања избора како би се придобили гласови оних који још сањају о повратку „славне” османске прошлости. А таквих очевидно није мало у Турској.

„Расписивање референдума би било прави пут за решење тог проблема јер о Аја Софији треба да се изјасни народ а не политичари”, изјавио је Јелчин Топчу, који је једно време био и министар културе. Резултат плебисцита није тешко предвидети: у Истанбулу сада живи мање од три хиљаде Хелена, у Турској хришћана има укупно око сто хиљада.

У радикалној десничарској Партији националистичког покрета су недавно отишли корак даље: у њој тврде да су после 80 година открили да декрет којим је Аја Софија претворена у музеј никад није објављен у Службеној газети, да је на њему Ататурков потпис фалсификован. Према томе одлука о музеју је – ништавна.

Аја Софију ни после толико векова не остављају на миру. Малобројни Грци у Истанбулу немоћно слежу раменима, пошто су већ навикли на насртаје задриглих исламиста који поново дижу главу. Триста милиона православаца, колико их сада има на планети, надају се да влада у Анкари неће починити тај културни грех на почетку 21. века, да су у њој схватили да је време Мехмеда освајача заувек отишло у историју.