Искра музиком разгони таму

На свет је дошла шест дана пре брата Аљоше и сестре Ирине и морала је одмах у инкубатор. То што је била прворођена, као да је одредило њен карактер – да се труди да у свему чега се лати предњачи и победи.

Пре месец дана, четврту годину заредом, освојила је прво место на републичком такмичењу ученика музичких школа Србије. Крајем априла победила је и на рецитаторском надметању у Савезу слепих Србије у Београду. То је било први пут да се у нечему такмичи са децом која као и она имају оштећен вид. Прва места на смотрама младих пијаниста, освајала је у конкуренцији деце без хендикепа, често се такмичећи са старијима од себе.

У ризници успеха ове дванаестогодишње девојчице, осим прегршт награда на школским и републичким надметањима, налазе се и титуле победника на међународном такмичењу пијаниста у Паризу (2014. године), Шапцу (2015) Нишу и Бањалуци (2016).

– Обожавам да наступам, немам никакву трему пред публиком и волим да се надмећем и као пијаниста и као рецитатор – каже Сара.

Високу класу потврдила је прошле недеље освајањем другог места на Међународном такмичењу пијаниста „Меморијал Јурица Мураи” у Вараждину, где је наступила у категорији деце која су од ње старија две године.

– Имала је три године када нам је озбиљним гласом саопштила да жели да постане „клавирка” – сећа се Искрина мама Исидора како је све почело. Признаје да су таленат њеног „најстаријег” детета најпре препознали рођаци и пријатељи.

– Нису нас оставили на миру док је нисмо са три и по године одвели на први час клавира. Када је стала поред инструмента била је нижа од дирки и помислила сам да смо преуранили. А онда је засвирала и ту је мојим сумњама био крај – каже Исидора.

Са пет и по година, Искра је кренула у земунску Музичку школу „Коста Манојловић”. Професорка Мила Лацковић је утврдила да девојчица има апсолутни слух и може да одсвира све што чује.

– Она је чудо од детета. Не волим тај израз и користим га само за Искру, јер је њу немогуће другачије описати. Када је дошла код мене са пет година, без проблема је свирала композиције које су у програму за ђаке петог разреда музичке школе – каже професорка Лацковић, која је и по одласку у пензију наставила да ради с Искором.

Мама Исидора каже да Искра никада није вежбала сатима: дневно за клавиром не проведе дуже од тридесетак минута. Исто је и са учењем.

Брат и сестра јој ишчитају лекције и она их „из цуга” запамти.

– Аљоша се често љути што Искра упамти песмицу из прве, а он мора да је ишчитава више пута. Оно што упије слухом, памти годинама. Када смо недавно били на такмичењу рецитатора, редом ми је набројала које дете је коју песмицу и од ког писца рецитовало на надметању пре неколико година. Ја једва да сам ту децу и препознала – каже мама Исидора и додаје да сем одличног успеха у четвртом разреду земунске музичке школе, Искра ређа све петице и у осмолетки „Илија Гарашанин” у Аранђеловцу.

Одсуство вида је не спречава да вози ролере, а одважила се и да се на скијама спусти низ благу падину. Обожава пливање, а нарочито трчање. Најпоноснија је што је октобра прошле године трчала раме уз раме кроз Будву са Гораном Николићем слабовидим ултрамаратонцем, када је овај наш параолимпијац обарао Гинисов рекорд.

Искра Миленковић се појављује и у „Мајскрософтовом” промотивном споту апликације за мобилне телефоне „сонохром”. Та апликација помаже слепим и слабовидим особама да помоћу тонова распознају боје. Спот је премијерно приказан пре две године у оквиру филмског фестивала у Кану.