Прохујало с Валтером

Ваљда га је због тога Тито сматрао себи равним, јер само је Валтер смео да маршалу краде томпусе и упаљаче, прича му масне и политичке вицеве, а кинески председник Си Ђинпинг је највећег југословенског и српског глумца описао као инспирацију у борби против фашизма.

Сутра се навршава годину дана од када се, с митраљезом на рамену, преселио на небеса, остављајући своје име на шпицама, ваљда, 350 филмова, мада се основано сумња, како је тврдио Богдан Тирнанић, да је играо у филмовима и у којима није играо. Да ли је и српски филм прохујао с Батом?

У књизи „Валтер пре Валтера”, аутора Радослава Лалета Вујадиновића и Војислава Марјановића, описан је Батин живот, од детињства у његовој Кораћици и преласку на Црвени крст, до његове невероватне филмске каријере али и људскости којом је једнако опчињавао своје сељаке с Космаја, шмекере с Црвеног крста, Тита и партију, Лиз Тејлор и Ричарда Бартона, стигавши чак до Кине, где и данас има статус црвеног божанства. Када је слетео у Пекинг, на аеродрому га је чекао црвени тепих дугачак 500 метара, а ка њему је марширало толико обожаватеља да му се учинило како ка њему иде читав Београд.

Лале Вујадиновић је ишао у школу с Батином супругом Лулом и као њихов породични пријатељ сећа се Бате који крстари од сале биоскопа „Авала” до сцене Београдског драмског позоришта у кожњаку с подигнутом крагном, а потом узима шмајсер и на платну тамани нацисте.

И памти како га је сарајевски режисер Хајрудин Крвавац терао да смрша десет килограма, како би стао у одело илегалца Валтера.

– Ако ме ових дана видите у Београду, знајте да сам стигао ради убеђивања да је за здравље боље ако се извесно време држи дијета – говорио је славни Сарајлија, свестан да само Бата може одиграти Џемса Бонда друге Југославије. Време револуције се одужило, а требало је одржати њен континуитет, те се она одржавала кроз спектакуларне акционе филмове и Батину мачо харизму.

Наравно да је Тито знао за ту холивудску идеолошку цаку, те је за филмове издвајао више лове него за наоружање, а Бату је ценио много више од својих најближих сабораца. Иначе, иако је избачен из партије јер није плаћао чланарину, Бата је одлазио на састанке. А и како би кад је ишао из филма у филм.

С Титом је био на „ти”. Једном приликом, на Брионима, Бата је рекао Титу да не може да прича све што народ говори о њему јер га слушају органи безбедности, па ће да га хапсе.

Тито је тада отерао све око себе, па је рекао Бати: „Неће тебе нико да хапси. У овој земљи само ја хапсим”. Када су се касније срели, пријатељски, у шали, Бата је ударио Тита по руци, зато што је маршалова рука била на погрешном месту, у крилу једне даме. Тито је узвратио и ударио Бату. Узгред, дама је имала мини сукњу.

Наравно да је само Валтер смео да удари Тита и да узме његову чашу вискија, испије је пред њим и каже му: „Фолираш ме, ово и јесте и није виски, разблажен је водом”. Наравно да је после тог открића, с пуним џеповима холандских цигара „Хенри Трећи” које је пушио доживотни вођа народа и народности, Валтер напустио његов кабинет неоштећен. Тито би му увек намигнуо, а Бата би се упутио ка новим, овога пута великим драмским улогама. Постао је један од симбола „црног таласа” у филмовима Саше Петровића, Живојина Павловића, који су скенирали аномалије социјалистичког система. Апсурд је да је метафора тог поретка био нешто више Бата, а нешто мање Прва пролетерска!

И опет је био слављен, награђиван, обожаван, а тако обичан. Хрватски режисер Анте Бабаја за филм „Бреза” ангажује, на свеопште изненађење, крајем шездесетих година управо Бату и даје му улогу Марка Лабудана, шумара, женскароша и прзницу који говори кајкавским дијалектом. Филм је био превише хрватски и антирежимски, али је југословенчина првог степена у улози уклетог грубијана који није дозволио да га синхронизују, него је учио кајкавски неколико месеци пијанчећи по хрватским бирцузима, био јачи од свих цензора и зграбио још једну Златну арену за набољу главну мушку улогу у Пули.

Када се разболео, када га је начела гангрена на нози, сведочи Лале Вујадиновић, Бата је отпутовао на Кубу, где га је прегледао чувени професор Монтекин који је у хаванским лабораторијама стварао вакцину против гангрене. Упозорио је Бату да је лек тек у експерименталној фази и да се даје само животињама. Бата се насмејао и рекао му:

– Докторе, зар не знате да сам ја Бата Животиња?

Професор је зачуђено гледао филмског хероја. Дао му је инјекцију и она је за неколико година одложила његов крај.

Прошла је прва година без Велимира Бате Живојиновића. Песник Љубивоје Ршумовић се сећа како је, као дечак, гледао филм „Вива Запата” и сваки пут је плакао када би на крају Запата погинуо. Ршум је мислио да Запату игра Бата Живојиновић, а тек кад је порастао схватио је да је то био Марлон Брандо. Тада је песник увртео себи у главу да главни јунак не сме да погине на крају. Тако је и с Батом. Јер, он је Валтер!