Ја бирам речи, они не бирају средства

Први читалац који окрене 95 добиће тачно време.

*

А амбасадоров шеф прво посећује С. Арабију и продаје им оружје, дакле нуклеарно, за 120 милијарди, да поновим, милијарди долара, а за још 500 милијарди долара склапа друге неке послове. Највећи бизнис са земљом у којој жене не смеју на улицу без пратње мушкарца из породице, не смеју да возе кола, немају право гласа... У земљи где се жене каменују до смрти због прељубе или им се одсецају главе на њиховој Славији да сви виде... Тамо нису видели кршење људских права, али су такву појаву препознали код нас па су нас нормално казнили!

Олош!?

*

Звррр, звррр: Напао те такозвани Теофил!

Не познајем жену.

Звррр, звррр: Напао те такозвани Басара!

Видео сам и кренем јуче по „Данас” да видим да ли је Књижевник пуштен за викенд, кад, нећеш веровати – продата оба примерка!

Звррр, Звррр: Напао те извесни Марковић!

Имењак. Када сам прочитао његов опроштајни говор помислио сам да је, не дај боже, умро. Брутално је нападнут од извесног мене, писао је седам година, па ако га се сете на дан „Политике”, сете се, ако не онда не.

Колега имењаче, ја сам писао 16 година за „Политику” па су ме твоји избацили 5. октобра. Шеснаест година сам и ја као и ти седао пред бели папир који може бити закорачење у пакао али у рај.

„Ја сам се лепо осећао, хвала и збогом”, кажеш ти.

И ја сам се лепо осећао док ме твоји нису избацили на улицу. При томе никада нисам покушавао да снимам филмове, али ти си покушавао да пишеш. Зашто сви мисле да умеју и могу да пишу? То ми није потпуно јасно.

Гадости које је моја породица морала да прочита о мени ти не можеш ни да сањаш иако мислиш да си облаћен.

То није ништа јер ја бирам речи, иако твоји нису бирали средства.

П.С. Неки твоји филмови су генијални, али ниједан твој текст то није, свакако.

П.П.С. Седамнаест година пишете и снимате шта год хоћете и умете. Ништа се није променило ни с новом влашћу: ништа вам се није догодило! И кад вам се први пут неко обрати на француском ви наричете!

*

А у једном некада моћном недељнику новинар пита твог друга Француза филозофа, посластичара, европског синонима за торту: „Али зар не мислите да Кустурица има добре филмове?” А твој шећераш одговара: „Има, ја његове филмове волим. Али његов ум је загађен. Можете да будете фашиста и одличан писац истовремено...”

Олош!?

*

Рутина није врлина поручио бих онима који после мене читају текст, а пре купаца. Значи ако напишем да С. Пак каже да АВ неће бити шеф Влади, ја то и мислим да кажем. Дакле, неће владати Владом после инаугурације. А кад неко промени ту реченицу па онда се одштампа да АВ неће бити шеф владе онда та реченица ништа не значи а сви смо изгубили радни дан. И Станислава и ја и на крају лектор и збуњени читалац.

Да рутина није врлина доказано је приликом доласка жутих на власт. Тада сам се исмевао с њиховом промотерком и њиховим слоганом „Лепше је с културом” па сам на писао у неком контексту „Лепше је с културу”. Погађате, опет је лектор чинодејствовао и покварио ми је намеру.

„Стихом се не да зачинити гершла кад год сам пробао увек ме је першла” цитирао сам луцидног Драгослава Андрића. Погађате „першла” је постала „прешла” и доказала да се не да зачинити стихом...

Да ли смо запамтили: рутина није врлина?

*

С терасе стана у којем живим свакодневно могу да видим ученике оближње основне школе како пуше траву. Осим прераног узраста оно што је посебно узнемирујуће је чињеница да се они – не крију! Сасвим отворено, изазивачки свакако, додају једни другима џоинт седећи на гаражама у средини дворишта које окружује четири десетоспратнице! Они нама, својим родитељима, показују да не рачунамо на њих, да се не мешамо јер им више ништа не можемо. Кад дођу кући гледаће неки ријалити програм у којем ће учесници бити награђени алкохолом не би ли, сада пијани, били још слободнији, значи још вулгарнији, још провокативнији. Сутра ће таблоиди нагађати ко је с ким полно општио а ко је повраћао.

Пошто је у људском мозгу врло много кола спаковано у врло мали простор постоји непрестани притисак да се везе које мозгу више нису потребне угасе како би се добило место за оне које мозак уочава као нове и које жели да има. Знате, као кад вас рачунар обавести да ће почистити неке адресе које не користите одређено време. То се управо дешава на наше очи и ми само можемо очајнички да покушавамо да спречимо ту игру „употребљавај или изгуби”, тај како га психолози називају неуронски дарвинизам у коме се неуронска кола боре за опстанак и у коме окресане, као гранчице с дрвета остају крај пута друштвене вредности, норме, породична правила и завети.

Ко је могао сео је у џип и пригрлио клинку, потенцијалну спонзорушу, за кога није било места у џипу, наћи ће се на неком новом месту те ексцентричне и девијантне потребе да ново и некритички сагледано стање или појава постане прихватљиво за већину па и за тог младог човека који на алтернативним местима тражи своје место и бори се за положај када већ није могао код куће, у школи или на спортском терену.

Сваки политичар од каријере ће мудро изјавити како на тражењу излаза из компликоване игре, из друштвене драме треба да учествују заједно и паралелно породица, школа, држава и бла, бла, али како када породица посрће под неправедним теретом транзиције, када школа постаје поприште насиља а држава се бори да сачува основне атрибуте чије је очување у колизији са захтевима света којем ми, о апсурда, тако жељно и упорно тежимо.