Ja biram reči, oni ne biraju sredstva

Prvi čitalac koji okrene 95 dobiće tačno vreme.

*

A ambasadorov šef prvo posećuje S. Arabiju i prodaje im oružje, dakle nuklearno, za 120 milijardi, da ponovim, milijardi dolara, a za još 500 milijardi dolara sklapa druge neke poslove. Najveći biznis sa zemljom u kojoj žene ne smeju na ulicu bez pratnje muškarca iz porodice, ne smeju da voze kola, nemaju pravo glasa... U zemlji gde se žene kamenuju do smrti zbog preljube ili im se odsecaju glave na njihovoj Slaviji da svi vide... Tamo nisu videli kršenje ljudskih prava, ali su takvu pojavu prepoznali kod nas pa su nas normalno kaznili!

Ološ!?

*

Zvrrr, zvrrr: Napao te takozvani Teofil!

Ne poznajem ženu.

Zvrrr, zvrrr: Napao te takozvani Basara!

Video sam i krenem juče po „Danas” da vidim da li je Književnik pušten za vikend, kad, nećeš verovati – prodata oba primerka!

Zvrrr, Zvrrr: Napao te izvesni Marković!

Imenjak. Kada sam pročitao njegov oproštajni govor pomislio sam da je, ne daj bože, umro. Brutalno je napadnut od izvesnog mene, pisao je sedam godina, pa ako ga se sete na dan „Politike”, sete se, ako ne onda ne.

Kolega imenjače, ja sam pisao 16 godina za „Politiku” pa su me tvoji izbacili 5. oktobra. Šesnaest godina sam i ja kao i ti sedao pred beli papir koji može biti zakoračenje u pakao ali u raj.

„Ja sam se lepo osećao, hvala i zbogom”, kažeš ti.

I ja sam se lepo osećao dok me tvoji nisu izbacili na ulicu. Pri tome nikada nisam pokušavao da snimam filmove, ali ti si pokušavao da pišeš. Zašto svi misle da umeju i mogu da pišu? To mi nije potpuno jasno.

Gadosti koje je moja porodica morala da pročita o meni ti ne možeš ni da sanjaš iako misliš da si oblaćen.

To nije ništa jer ja biram reči, iako tvoji nisu birali sredstva.

P.S. Neki tvoji filmovi su genijalni, ali nijedan tvoj tekst to nije, svakako.

P.P.S. Sedamnaest godina pišete i snimate šta god hoćete i umete. Ništa se nije promenilo ni s novom vlašću: ništa vam se nije dogodilo! I kad vam se prvi put neko obrati na francuskom vi naričete!

*

A u jednom nekada moćnom nedeljniku novinar pita tvog druga Francuza filozofa, poslastičara, evropskog sinonima za tortu: „Ali zar ne mislite da Kusturica ima dobre filmove?” A tvoj šećeraš odgovara: „Ima, ja njegove filmove volim. Ali njegov um je zagađen. Možete da budete fašista i odličan pisac istovremeno...”

Ološ!?

*

Rutina nije vrlina poručio bih onima koji posle mene čitaju tekst, a pre kupaca. Znači ako napišem da S. Pak kaže da AV neće biti šef Vladi, ja to i mislim da kažem. Dakle, neće vladati Vladom posle inauguracije. A kad neko promeni tu rečenicu pa onda se odštampa da AV neće biti šef vlade onda ta rečenica ništa ne znači a svi smo izgubili radni dan. I Stanislava i ja i na kraju lektor i zbunjeni čitalac.

Da rutina nije vrlina dokazano je prilikom dolaska žutih na vlast. Tada sam se ismevao s njihovom promoterkom i njihovim sloganom „Lepše je s kulturom” pa sam na pisao u nekom kontekstu „Lepše je s kulturu”. Pogađate, opet je lektor činodejstvovao i pokvario mi je nameru.

„Stihom se ne da začiniti geršla kad god sam probao uvek me je peršla” citirao sam lucidnog Dragoslava Andrića. Pogađate „peršla” je postala „prešla” i dokazala da se ne da začiniti stihom...

Da li smo zapamtili: rutina nije vrlina?

*

S terase stana u kojem živim svakodnevno mogu da vidim učenike obližnje osnovne škole kako puše travu. Osim preranog uzrasta ono što je posebno uznemirujuće je činjenica da se oni – ne kriju! Sasvim otvoreno, izazivački svakako, dodaju jedni drugima džoint sedeći na garažama u sredini dvorišta koje okružuje četiri desetospratnice! Oni nama, svojim roditeljima, pokazuju da ne računamo na njih, da se ne mešamo jer im više ništa ne možemo. Kad dođu kući gledaće neki rijaliti program u kojem će učesnici biti nagrađeni alkoholom ne bi li, sada pijani, bili još slobodniji, znači još vulgarniji, još provokativniji. Sutra će tabloidi nagađati ko je s kim polno opštio a ko je povraćao.

Pošto je u ljudskom mozgu vrlo mnogo kola spakovano u vrlo mali prostor postoji neprestani pritisak da se veze koje mozgu više nisu potrebne ugase kako bi se dobilo mesto za one koje mozak uočava kao nove i koje želi da ima. Znate, kao kad vas računar obavesti da će počistiti neke adrese koje ne koristite određeno vreme. To se upravo dešava na naše oči i mi samo možemo očajnički da pokušavamo da sprečimo tu igru „upotrebljavaj ili izgubi”, taj kako ga psiholozi nazivaju neuronski darvinizam u kome se neuronska kola bore za opstanak i u kome okresane, kao grančice s drveta ostaju kraj puta društvene vrednosti, norme, porodična pravila i zaveti.

Ko je mogao seo je u džip i prigrlio klinku, potencijalnu sponzorušu, za koga nije bilo mesta u džipu, naći će se na nekom novom mestu te ekscentrične i devijantne potrebe da novo i nekritički sagledano stanje ili pojava postane prihvatljivo za većinu pa i za tog mladog čoveka koji na alternativnim mestima traži svoje mesto i bori se za položaj kada već nije mogao kod kuće, u školi ili na sportskom terenu.

Svaki političar od karijere će mudro izjaviti kako na traženju izlaza iz komplikovane igre, iz društvene drame treba da učestvuju zajedno i paralelno porodica, škola, država i bla, bla, ali kako kada porodica posrće pod nepravednim teretom tranzicije, kada škola postaje poprište nasilja a država se bori da sačuva osnovne atribute čije je očuvanje u koliziji sa zahtevima sveta kojem mi, o apsurda, tako željno i uporno težimo.