Учење матиша уз чуњеве и лоптице

Његов шоу видели су и посетиоци манифестације „Мај месец математике” у Београду, у организацији Центра за промоцију науке. Пре разговора за „Политику”, из пртљага је извадио метални ланчић. Држећи га у ваздуху, пустио је низ њега прстен који се, уместо да очекивано атерира на сто, упетљао у ланац при самом крају „спуста”.

„Ако је кување хемија, а принцип рада катапулта физика, зашто жонглирање не би било математика”, објаснио је уз осмех.

Ту везу, која до средине осамдесетих није била истраживана, открио је с колегама с Кембриџа. Захваљујући томе, додаје, научили су бројне трикове који никад раније нису били примењивани, баш као овај с прстеном и ланчићем. Штавише, за Рајта је то доказ да је математика и уопште наука у тесној вези с уметношћу. Копча која их спаја зове се – креативност.

„У школи нас уче аритметици, алгебри, теорији вероватноће. То су само алатке које касније користимо да одговоримо на нерешена питања. Да бисмо у томе успели, потребна нам је креативност и нови начин промишљања. Попут уметника који стално трагају за новим начинима изазивања емоције и преношења осећаја, математичари свој стваралачки нерв комбинују са теоретским алаткама не би ли истражили апстрактни свет. Математика је златна средина између уметности и науке, јер добар истраживач мора да буде креативан а да опет задржи контролу. Баш као што сликари, вајари и композитори такође најпре уче правила и технике, које касније могу да крше не би ли открили нешто ново, што је промакло другима”, истиче Рајт.

Управо зато, наш саговорник кроз своје наступе жели да покаже креативну страну науке и примену математике у другим сферама, па тако и свакодневном животу. У томе се руководи сопственим геслом да у свакој науци мора да се унапређује формално знање, јер времена за учење на грешкама нема.

„Из историје ћете научити године и зашто се нека битка одиграла, али ако одете на поприште тог боја и видите замкове које су војске покушавале да освоје, сазнаћете много више. Географија ће вам објаснити зашто је неко утврђење подигнуто баш на том месту, а геологија – због чега су планине које опасују тврђаву помогле да не буде освојена. Веза између науке и свакодневног живота је утолико важнија, јер се многим људима искуство с математиком у школи свело на упознавање са насумичним правилима без икаквог склада, која морају да науче како би положили испит, а да никад не увиде зашто су истински корисна за њих”, наводи Рајт.

То свакако не важи за младе српске математичаре, за чије је успехе на планетарним такмичењима чуо и наш саговорник.

„Познато ми је да на математичким олимпијадама учествује много изванредних такмичара из Источне Европе, па и Србије. Искрено, не знам им имена (смех), али кад су ме позвали да дођем овде, пало ми је на ум да је Србија једна од држава коју познајем по учешћу сјајних математичара на међународним надметањима”, истиче Рајт.

Овај педесетпетогодишњи научник рођен је у Мелбурну, где је дипломирао. Пошто је докторирао на Кембриџу, истраживачки рад наставио је у Манчестеру, а једно време је био и председник Ливерпулског математичког друштва. Ужа специјалност му је теорија графова – област у којој је значајна открића имао и Швајцарац Леонард Ојлер (1707–1783). Он је и Рајтов највећи математички херој.

„Осим значајних открића у теорији графова, Ојлер се бавио и топологијом која је данас важна за разумевање компјутерских мрежа и процесора. Он је седамдесетих година 18. века практично започео с првим идејама о томе. С временом је ослепео на једно око, али је наставио с радом. А кад је и на друго око изгубио вид, написао је 80 књига тако што их је диктирао својој деци. Ако се гледа по броју страна које је објавио, Ојлер је најплоднији математичар у историји”, закључује Рајт.