Како су занемарене архивалије

Оне архивалије које је сакупио млади историчар Слободан Милин, архивар у зрењанинском Историјском архиву, управо изложене у салону ове куће, подсећају на тешке услове у којима је деловала СПЦ у граду на Бегеју. Најстарији изложени документи потичу из половине 18. века од када је сачуван такозвани први домовни протокол, односно попис домаћинстава из 1746. године. Ту су и дописи темишварских владика из седишта тадашње Банатске епархије и надлежних политичких власти из тога времена. Архивалије су у континуитету сачуване од 1853. године док је старија архива највероватније пострадала у смутним временима револуције 1848/49. године.

Аутор изложбе каже за „Политику” да је она највећим делом сачињена од записника црквених и црквеношколских одбора док нарочито важну грађу за историју насеља овог дела Баната чини грађа Бечкеречког протопрезвитеријата.

– Ту су и молбе, пописи ученика, спискови црквених бирача. Пажњу привлаче записи с маргина старих богослужбених књига. На таквим местима су и записи о великом пожару који је задесио Велики Бечкерек 1807. године, у месецу августу. Интересантно је да се овде први пут излажу документи из црквеног архива који представљају прворазредне изворе за историју града – каже млади истраживач.

Према његовим речима, везе Зрењанина, односно Великог Бечкерека и Петровграда, како се град на Бегеју звао, с организационим структурама Српске православне цркве и њеном јерархијом сежу дубоко у позни средњи век, када су власт над оновременим Бечкеречком и његовом облашћу држали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Ктитор знаменитог манастира Дреновца који се, судећи по малобројним писаним траговима, налазио у околини данашњег Зрењанина био је ако не сам деспот Стефан или Ђурађ, онда неко из угледних велепоседничких породица Јакшића и Белмужевића. Помени хиландарског метоха Бакебош – у близини данашње Араче, остатака, како се претпоставља самостана код Новог Бечеја – који је постојао и пре доласка Турака 1551. године, живо сведоче о дубоким коренима и старини српског православља у Банату. Бечкеречки Успенски и Воведенски храмови на чији помен наилазимо у Пећком катастигу, попису приложника из 1660. и 1666. године, највероватније су подигнути на темељима старијих и скромнијих православних богомоља које датирају из 15. века. Бечкеречка епископија помиње се већ након обнове Пећке патријаршије 1557. године која је васпостављена заслугама Мехмед-паше Соколовића, тада великог везира. Временом је Бечкеречка епархија уздигнута у ранг митрополије, о чему нам сведоче записи о двојици архијереја, митрополиту Висариону из 1609. и митрополиту Михаилу 1687. године.

Веома тешка времена наступила су с аустро-турским ратовима, а нарочито оном из 1716–1718. године. Враћање Баната под окриље Хабзбуршке монархије било је један од услова Пожаревачког мира 1718. године. Ондашња слика Бечкерека била је жалосна. Град попаљен, тврђава разрушена, а становништво највећим делом расељено. Куга која је харала Банатом 1735. године још је више допринела општој несрећи која је владала после ратова. У таквим условима су преостали бечкеречки Срби, махом трговци и занатлије, на месту оштећене богомоље започели зидање Успенског храма 1744. и довршили га 1746. године, највероватније на месту старог, трошног храма. Иако је црквени торањ са звоником подигнут тек 1758. године, о лепоти новосазиданог храма, али и о економском економском опоравку Срба Бечкеречана, сведочи опис цркава у Темишварској епископији из 1758. године, где стоји да је Успенска црква у Великом Бечкереку била једини храм у епархији покривен црепом.

Опис Успенског храма с инвентаром сачуван је у оквиру Домовног протокола из 1746. године. Срби су тада, као и 1773. године када су изнова пописани православни домови, чинили огромну већину варошког становништва. Први старешина новог храма био је протопрезвитер Илија Николајевић родом из Темишвара који се богословској науци и пастирској дужности учио у родном граду код магистера Раке и у Београду код извесног Грка Анатолија.

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице подигнута је 1777. године на темељима старијег храма који је такође био посвећен празнику Ваведења. Из протокола Темишварске епархије (1758) види се да је стара црква била саграђена од непечене цигле (ћерпича) и да је имала дрвени торањ. Забележено је и да су га сазидали хиландарски јеромонаси.

У периоду између два светска рата Српска православна црквена општина у Бечкереку, односно Петровграду, посветила се обнови храмова. Успенски храм је обновљен 1928. године, када је спроведена и електрификација. По жељи владике банатског Георгија Летића почео се зидати манастир преподобне Меланије Римљанке који је освештан након његове смрти 1935. године.

У периоду 1746–1946, из кога потичу изложене архивалије, а који је истраживао Слободан Милин, Срби су увек били знатна већина. О њима постоји веома значајна архивска грађа, али је интересантно да је она мало истраживана коришћена и објављивана у јавности – у даљој историји због сталног њиховог тлачења од стране власти, а у новијим временима, у социјализму, због тога што потиче из цркве.