На мексичкој ракији са Пласидом Домингом

Како је замишљен ваш овогодишњи фестивал?

Пучинијев фестивал је настао 1930. у жељи да се изрази поштовање великом композитору у близини његовог гроба и његове куће. На фестивалу се изводи бар четири, пет опера годишње, од средине јула до средине августа, иако је некада извођено не више од две. Ове године ћемо, осим пет Пучинијевих опера, додати још две изванредне продукције, „Боема” и „Травијате”, и савремену оперу „Јованка Орлеанка” композиторке Ђулијане Спалети.

Шта бисте издвојили као најинтригантније догађаје из Пучинијевог живота? То да је „Мадам Батерфлај” извиждана на премијери у миланској Скали или..?

Пучинијев живот је роман сам по себи, усудио бих се да кажем оперски либрето, препун значајних тренутака. Помислимо на опсесивну љубомору госпође Елвире Пучини која је проузроковала једну од великих трагедија у композиторовом животу, самоубиство 16-годишње гувернанте Дорије Манфреди, неправедно оптужене да је била у вези са маестром… Упркос свим разочарањима, маестро је и после звиждука на премијери „Мадам Батерфлај” увек знао да поново стане на ноге.

Која Пучинијева опера је најизвођенија у свету?

Најизвођенија опера је „Боеми”, а потом следе „Тоска” и „Мадам Батерфлај”.
Ове опере имају умерену употребу хора и релативно мало солиста. Дакле, врло су ефектне, али се можда погрешно сматрају мање скупим од осталих опера. „Турандот” није извођена толико колико се мисли јер је монументалнија.

Већ 15 година сарађујете са чувеним Пласидом Домингом. Како бисте га описали?

Неуморни радник који успева да нову ролу научи за врло кратко време. Његова виталност једнака је његовој музикалности, а музикалност његовој симпатичности због које увек каже праву ствар у право време. Видели смо се због снимања у бројним местима, у Лос Анђелесу, Бечу, Њујорку, Риму, Бриселу, Фиренци. Наше пријатељство се родило 2004. на стогодишњици „Мадам Батерфлај” када је дошао да диригује у Торе дел Лаго. После представе купио је шерпу у коју је ставио огромну количину врло јаке мексичке ракије и понудио је свим музичарима.

Били сте музички директор Оркестра Њујоршке градске опере, саветник Великог театра у Тјенцину, у Кини, диригент Шангајске опере. Да ли се разликује приступ опери на Истоку и на Западу?

Рекао бих да је опера у свету још увек доброг здравља, у Кини се за оперу углавном интересују млади, док је у Италији публика претежно старија. Природно је да вредности које класична музика изражава и велике емоције које преноси бивају схваћени са 35–40 година. У Кини још увек постоји политички проблем везан за последице културне револуције када је западњачка музика била забрањена и, морам то рећи с мало горчине, у новије време није дошло до већег отварања. У Тјенцину сам отворио један од највећих архитектонских драгуља, велики театар, технолошки међу најнапреднијим на свету, 4.000 места у три сале. Направили су свечано отварање, са „Тоском”, а затим је влада укинула финансирање и театар је наставио да представља камерну музику. Али грозница коју опера ствара код људи, грозница страсти, у земљама Истока наводи ме на закључак да је будућност опере гарантована.