Na meksičkoj rakiji sa Plasidom Domingom

Kako je zamišljen vaš ovogodišnji festival?

Pučinijev festival je nastao 1930. u želji da se izrazi poštovanje velikom kompozitoru u blizini njegovog groba i njegove kuće. Na festivalu se izvodi bar četiri, pet opera godišnje, od sredine jula do sredine avgusta, iako je nekada izvođeno ne više od dve. Ove godine ćemo, osim pet Pučinijevih opera, dodati još dve izvanredne produkcije, „Boema” i „Travijate”, i savremenu operu „Jovanka Orleanka” kompozitorke Đulijane Spaleti.

Šta biste izdvojili kao najintrigantnije događaje iz Pučinijevog života? To da je „Madam Baterflaj” izviždana na premijeri u milanskoj Skali ili..?

Pučinijev život je roman sam po sebi, usudio bih se da kažem operski libreto, prepun značajnih trenutaka. Pomislimo na opsesivnu ljubomoru gospođe Elvire Pučini koja je prouzrokovala jednu od velikih tragedija u kompozitorovom životu, samoubistvo 16-godišnje guvernante Dorije Manfredi, nepravedno optužene da je bila u vezi sa maestrom… Uprkos svim razočaranjima, maestro je i posle zvižduka na premijeri „Madam Baterflaj” uvek znao da ponovo stane na noge.

Koja Pučinijeva opera je najizvođenija u svetu?

Najizvođenija opera je „Boemi”, a potom slede „Toska” i „Madam Baterflaj”.
Ove opere imaju umerenu upotrebu hora i relativno malo solista. Dakle, vrlo su efektne, ali se možda pogrešno smatraju manje skupim od ostalih opera. „Turandot” nije izvođena toliko koliko se misli jer je monumentalnija.

Već 15 godina sarađujete sa čuvenim Plasidom Domingom. Kako biste ga opisali?

Neumorni radnik koji uspeva da novu rolu nauči za vrlo kratko vreme. Njegova vitalnost jednaka je njegovoj muzikalnosti, a muzikalnost njegovoj simpatičnosti zbog koje uvek kaže pravu stvar u pravo vreme. Videli smo se zbog snimanja u brojnim mestima, u Los Anđelesu, Beču, Njujorku, Rimu, Briselu, Firenci. Naše prijateljstvo se rodilo 2004. na stogodišnjici „Madam Baterflaj” kada je došao da diriguje u Tore del Lago. Posle predstave kupio je šerpu u koju je stavio ogromnu količinu vrlo jake meksičke rakije i ponudio je svim muzičarima.

Bili ste muzički direktor Orkestra Njujorške gradske opere, savetnik Velikog teatra u Tjencinu, u Kini, dirigent Šangajske opere. Da li se razlikuje pristup operi na Istoku i na Zapadu?

Rekao bih da je opera u svetu još uvek dobrog zdravlja, u Kini se za operu uglavnom interesuju mladi, dok je u Italiji publika pretežno starija. Prirodno je da vrednosti koje klasična muzika izražava i velike emocije koje prenosi bivaju shvaćeni sa 35–40 godina. U Kini još uvek postoji politički problem vezan za posledice kulturne revolucije kada je zapadnjačka muzika bila zabranjena i, moram to reći s malo gorčine, u novije vreme nije došlo do većeg otvaranja. U Tjencinu sam otvorio jedan od najvećih arhitektonskih dragulja, veliki teatar, tehnološki među najnaprednijim na svetu, 4.000 mesta u tri sale. Napravili su svečano otvaranje, sa „Toskom”, a zatim je vlada ukinula finansiranje i teatar je nastavio da predstavlja kamernu muziku. Ali groznica koju opera stvara kod ljudi, groznica strasti, u zemljama Istoka navodi me na zaključak da je budućnost opere garantovana.