Нејач страдала у колевци

Момир Марјановић провео је радни век углавном у Савезном министарству за иностране послове обављајући разне дужности у нашим дипломатским представништвима у Паризу, Москви, Бриселу, Мадриду... Дуже од тридесет година истраживао је и прикупљао страна документа и илустрације о прошлости Црне Горе, па његова збирка има близу 5.000 јединица и према процени стручњака из САНУ садржи вредну грађу за српску и црногорску историографију. У научним часописима и дневним листовима објавио је више публицистичких радова и ексклузивних фељтона. Сарадник је „Биографског лексикона златиборског округа”. До сада је објавио књигу „Балканска ружа ратова”, а приредио је дела „Црна Гора и њене жене” и „Генеза речи Санџак”

Масовна страдања деце, као најрањивијег дела становништва, постала су „опште место свих ратова”, али су страдања српске деце у Првом светском рату 1914–1918. године без преседана у дотадашњој историји. Велике, страшне невоље и слике о голготи српске нејачи продрле су у свет углавном захваљујући страним дописницима, извештачима, репортерима и сниматељима, хуманитарним и здравственим радницима, који су се нашли у Србији захваћеној ратним вихором.

Међу тим сведоцима била су и нека од најугледнијих имена светског новинарства и публицистике тога времена, попут Џона Рида, Анрија Барбија, Егона Ервина Киша, Самсона Чернова, Арчибалда Рајса и Доналда Томсона. Истина о ратним страхотама на Балкану незадрживо се, сликом и речју, пробијала у свет.

Најoбимније сликовне извештаје и записе оставио је др Рудолф Арчибалд Рајс (1876–1930), професор универзитета у Лозани, криминолог и публициста, сведок истине о Србији у Великом рату, који је на захтев српске владе, од почетка рата, како сам наводи, преузео да бележи све повреде закона и међународних уговора и све повреде човечности. Рајс је педантно забележио многе примере убијања заробљеника и рањеника, жена и деце, о чему сведоче и бројне фотографије.