Наш дуг Меши Селимовићу

Желим да похвалим „Политикине” фељтоне, посебно оне који реконструишу културне прилике у којима су рођени и стасавали наши истакнути писци. Ова оријентација уродила је пре неколико месеци веома добрим фељтоном Тихомир Петровића о социјалним околностима у којима су стварали најугледнији српски књижевници, потом смо читали крајње искрене дневничке записе Милована Ђиласа о последњој деценији његовог живота, а у овим врелим данима – као право освежење – пратила сам фељтон Миливоја Павловића о Меши Селимовићу, великом српском писцу, уз то и писцу из лектире. Као ђаци можда нисмо добро разумели све димензије Селимовићевог вишеслојног дела. Сад, као одрасла особа, проналазим нове доказе да је реч о волуминозном опусу и драгоценој етапи у развоју српске књижевности.

Повод за овај фељтон била је четрдесета годишњица од Мешине смрти, што је другим медијима углавном промакло, као да ми имамо много писаца тог нивоа. Показало се – „Политика” уме с великанима, одувек; а овим фељтоном исправила је грешку насталу у часу Селимовићевог одласка. Као што Павловић подсећа, вест о смрти била је донета на унутрашњим странама, док је прва била резервисана за текст поводом седамдесете годишњице рођења (тада још живог) Петра Стамболића.

Једна од вредности фељтона о Селимовићу лежи у томе што он повремено досеже и изван граница насловне теме. Осврнућу се на неколико аспеката.

За књижевну теорију веома је користан начин на који је Селимовић објаснио везу између биографије аутора и садржаја књижевног дела. За поборнике биографског метода драгоцено је сазнање о модалитетима трансформације појединих личних збивања у уметничку прозу. Меша је то урадио маестрално: чекао је да прође двадесетак година, да се „градња” смири и удаљи од времена збивања уназад, као Андрић у „Проклетој авлији” и другим романима. Није то била никаква игра с цензорима, већ дубока ауторска потреба да конкретну животну градњу преобликује према ужасима жанра, независно од личних емоција због трагедије која се догодила.

Зато „Дервиш и смрт” није роман који преписује неки конкретан живот, лична осећања ожалошћеног брата и сопствена искуства с властима, већ универзално уметничко дело у којем се отеловљавају искуства читавог низа генерација, њихових стварних доживљаја, али и пишчеве маште. О томе у разговору с Павловићем говори и сам Селимовић, напоменувши да роман није копија његовог живота, нити се мисли књижевних јунака могу увек и у свему приписивати аутору романа „теретне земље” у којој, у главном граду, четири богомоље четири различите конфесије откуцавају различито време. То је први приметио Андрић али, као што се види из Павловићевог цитирања Душана Матића, Селимовић је још боље, изнутра, познавао муслимански свет: Андрић је, казао је Матић, дошао до пред праг муслиманске куће, а Селимовић је тад већ био унутра.

Мени је било занимљиво како Селимовић објашњава етногенезу (већине) босанских муслимана и њихово словенско порекло. То место неће се баш допасти разговорницима посебног језика и инсистирању на малим разликама, уместо на сличностима у говору. Језик којим се говори у Сарајеву (а којим је Селимовић написао своје изванредне романе и приповетке) ближи је стандардима српског језика него говор мојих пријатеља из околине Лесковца. Све су то варијетети унутар истог (српског) језика, и немају ни лингвистичко ни друштвено оправдање захтеви да се локални говори називају именом посебног језика. Селимовићу су такви апетити загорчали последње године живота: због њих је напустио Сарајево и преселио се у Београд, где је наставио да пише оним истим језиком који је посисао с мајчиним млеком – али се тај језик сада природно називао српским.

На крају, иако не најмање важно, да кажем да сам као жена посебно дирнута изванредним исказом Меше Селимовића о супрузи Дарки. То што је писац казао Павловићу о жени којој је посветио дело „Дервиш и смрт” (и без чијег доприноса романа можда не би ни било) представља праву химну жени, не само као стубу породице, већ и као стубу читаве планете.

Наше невладине организације које се, тобоже, боре за женска права могле би се снажније ослонити на Селимовићеву мисао о жени.

А у део нашег заједничког дуга спада неизмирена обавеза да Селимовићу подигнемо споменик у Београду, као и да обновимо спомен-плочу на кући у којој је живео у Улици господара Јована. Пре неколико година свечано је постављена (управо она чију је фотографију „Политика” објавила у фељтону), али су је неки трговци бакром убрзо скинули.

Ето лепе прилике да реагује и нови градоначелник Београда, као и градски секретар за културу, нови или стари, свеједно.

Маја Векерле,
културолог, Београд