Испраћај уз заклетву Јосипу Брозу Титу
На семафору стадиона ЈНА је писало: „Оптимиста сам, овако даље не може.” Омладинке на травнатом тепиху у народним ношњама, омладинци у тесним мајицама и глумци у екстравагантним костимима, ведра чела и образа чиста, веровали су да се са Титовог пута неће сурвати у провалију. Било је то 25. маја 1987. године. Прослављао се Дан младости, али над свечарском атмосфером традиционалног слета већ се надвила сенка распада заједничке државе.
Слоган слета био је „Упалите светло”. Штафета је до почасне ложе, испоставиће се последњи пут, стигла уз песму „Друже Тито, ми ти се кунемо”, коју је певао Здравко Чолић. Публика и учесници слета су били пратећи вокали.
Када се, после три деценије, поново гледа снимак уручивања последње штафете, када се чују усхићени гласови коментатора преноса Зорана Модлија и Драгане Марковић, који су најављивали светлију будућност, као да се посматра гламурозна журка на којој сви, дубоко у себи, знају да је она увод у парастос!
Кроз џиновску петокраку исцртану телима учесника слета, пажљиво бираних по националном кључу, штафету је пронео Зоран Рајић, победник Фестивала рада, а потом је – гле чуда, узвикнули су коментатори – она први пут предата публици. Метар по метар, из руке у руку, штафета се приближавала ложи на западној трибини. Зоран је штафету предао Рејмонди Броћај, ученици петог разреда ОШ „Вук Караџић” из Гњилана. Наравно да је девојчица била одличан ђак, да се истицала у ваннаставним активностима и да је била најбољи пионир.
– Титовим путем, порука је младих Југославије! Заједно можемо све. Срећан Дан младости – изговорила је у даху Рејмонда, на српскохрватском језику. Потом је исту поруку узвикнула на албанском. Уручила је штафету тадашњем председнику председништва Савеза социјалистичке омладине Југославије Хашиму Реџепију.
Пољубивши девојчицу три пута, док је неко од старијих другова пребацио преко ограде Рејмонду у ложу, Хашим је у говору цитирао друга Тита:
– Револуција није миран, обичан живот…
Ни Реџепијев потоњи живот није био миран и обичан.
Одбивши деценију касније понуду свог старог омладинског друга Зорана Анђелковића Бакија, председника Привременог извршног већа Косова и Метохија, да му се придружи у том органу, Хашим је изабрао другу страну. Прикључио се већини својих сународника који су се залагали за отцепљење Косова. Овдашња јавност је за њега поново чула као гувернера Централне банке Косова. Тачније, када је 2010. на тој функцији ухапшен због прања новца, финансијске злоупотребе и незаконите радње у вези са једним осигуравајућим друштвом. Годину касније, Еулексов суд одбацио је све оптужбе против њега.
Моћна омладинска организација некадашње СФРЈ, чији су кадрови умрежени у врхове система бивших република и покрајина, није заборавила свог друга и поред тога што је на првој раскрсници скренуо са Титове магистрале. Ухлебљење у финансијским пословима је пронашао у Македонији, где се за то побринуо садашњи председник републичке Привредне коморе Бранко Азевски. Подразумева се да је и Азевски некадашњи члан председништва ССОЈ-а.
У време последње штафете, још један македонски ас је био у врхушки федералних омладинаца. То је Ђорђе Иванов, садашњи председник Македоније. Према неким гласинама, у спасавање Реџепија се умешао и Мило Ђукановић, још један припадник утицајног омладинског расадника кадрова. Зоран Анђелковић, сада власник Радија С, о томе данас каже:
– Не знам да ли је Мило помогао Реџепију, али ми, стари омладинци, се увек држимо – поверио ми је Баки.
Управо је Анђелковић, као тадашњи високи савезни омладински функционер, присуствовао седници ЦК СКЈ, када су омладинци Србије затражили да се штафета младости заувек спакује у фиоку историје. На тој седници је, тврди Анђелковић, председник српских комуниста Слободан Милошевић подржао иницијативу, али је рекао:
– Ипак нисам био омладински функционер. Нека о томе одлуче Азем Власи, Богић Богићевић и Васил Тупурковски.
Одлука је донета. Штафета више није ношена. На последњем слету, 1988. године, није било црвених застава, није се чуо Здравко Чолић, нису се видела лица омладинки и омладинаца. Гореле су црвене бакље у уклетом мраку стадиона. Био је то покушај да се револуционарне тековине прикажу као авангардни перформанс. Неколико година касније, испоставило се да је сценографија била пророчка. Лепи слет је лепо горео.
Плакат ношен олујом с Триглава
Скандали који су пратили припреме за Дан младости 1987. године обесмислили су његову прославу. Дизајнерски студио „Нови колективизам” из Љубљане пријавио се на тадашњи савезни конкурс за идејно решење штафете и плаката Дана младости и – победио.
Испоставило се да је њихов постер био копија нацистичког плаката Немца Рихарда Клајна, на којем аријевац држи заставу са кукастим крстом. Њега су заменили петокраком, а заставу југословенском тробојком. Преостали симболи Трећег рајха су уклоњени, док је немачки орао замењен голубицом.
Нови плакат који су такође креирали Словенци, са звездом петокраком и зеленим листом, био је под великом лупом јавности, многи су и у том ликовном решењу видели провокацију. Једно време је било на измаку, а тензије су биле огромне. Штафета је кренула са Триглава, након што су десеторо алпиниста 21. марта, по невремену, једва развили државну тробојку.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
