Брехтов магарац и покретне слике
Нема сумње да је деликатно и вишеструко теже писати теоријску књигу на страном језику, што је и пошло за руком Ненаду Јовановићу, рођеном у Србији, стручњаку за медије који годинама живи и ствара у Канади и САД. „Брехтијански филм: монтажа и театралност код Жана-Мари Страуба и Даниел Уије, Питера Воткинса и Ларса фон Трира” назив је студије Ненада Јовановића, доцента за медијске студије у Дејтону, коју је управо објавила америчка издавачка кућа State University of New York Press, у којој се аутор бави утицајем Брехтових позоришних концепата на кинематографију, с посебним освртима на дела ових редитеља који су деловали или још увек делују у различитим културним контекстима Европе.
– О поменутим ауторима је пре мене већ писала цела армија истраживача. Мој допринос литератури из ове области, међутим, доноси нову тезу: да је индустрија покретних слика свих врста, усвајањем изворно авангардистичког принципа монтаже, који су претходно примењивали и Брехт и његови следбеници међу синеастима, довела до промене општег тренда у примени Брехтових идеја у филму. Хоће ли се остварити нада издавача да књига постане референтна, остаје да се види. Брехт је сумњао у вечите вредности. Да то није случај и са мном, не бих осетио потребу да напишем ову студију, већ бих се задовољио читањем оних које су јој претходиле – каже Јовановић.
На питања колико му је Брехтово дело омогућило да се изрази, које изворе је користио у свом истраживачком раду и да ли ће књига бити преведена и у Србији – одговорио је за „Политику”:
– Током десетак година рада на књизи, у не баш лаким условима у четири различите земље: Канади, Египту, Србији и Америци, често сам помишљао на Брехтово принудно странствовање. Он је на радном столу држао фигуру магарца са натписом око врата: „Мора бити довољно једноставно да бих и ја могао да разумем”. Нисам остварио тај идеал, али сам покушао. Иначе, теже од писања на енглеском било је оспособљавање за читање текстова на немачком. Када је реч о преводу на српски, свакако бих му се обрадовао, али бих се мање изненадио да са мојим америчким издавачом са таквом иницијативом контактира неко из Кине, него неко из наше земље.
Ненад Јовановић најпре је на Универзитету у Торонту докторирао театрологију, а тренутно живи и предаје неколико филмских курсева у Дејтону. О томе како из америчке перспективе гледа на актуелну српску слику, односно мучи ли га носталгија, Јовановић каже:
– Српску слику гледам као делић светске. Отегао се опасни тренутак у којем живимо, а мене је, уз то задесио живот и рад у средини у којој на сваком кораку наилазим на припаднике америчке војске, као кључног симбола те опасности: срећем их у самопослузи, у шуми у коју одлазим у шетњу, у кафани... Знам да ће, када наредни пут будем посетио своју родну земљу, моје приче из „света” бити заглушене „локалним” причама: о недавној изјави овог или оног политичара, на пример, или о поскупљењу тамошње цене јаја. И то је, наравно, у реду. Центар света је увек тамо где га поставите, као што подучава она прича о Насредин-хоџи. Када је реч о носталгији, подразумева се да сам емоционално везанији за Србију, него за земље свог егзила, којих је сада већ четири. Међутим, смрт и другог мог родитеља, као посебно снажне споне са том земљом, као и све мање интересовање српске јавности за мој рад, учинили су да моја носталгија према тој земљи ослаби.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
