Brehtov magarac i pokretne slike

– O pomenutim autorima je pre mene već pisala cela armija istraživača. Moj doprinos literaturi iz ove oblasti, međutim, donosi novu tezu: da je industrija pokretnih slika svih vrsta, usvajanjem izvorno avangardističkog principa montaže, koji su prethodno primenjivali i Breht i njegovi sledbenici među sineastima, dovela do promene opšteg trenda u primeni Brehtovih ideja u filmu. Hoće li se ostvariti nada izdavača da knjiga postane referentna, ostaje da se vidi. Breht je sumnjao u večite vrednosti. Da to nije slučaj i sa mnom, ne bih osetio potrebu da napišem ovu studiju, već bih se zadovoljio čitanjem onih koje su joj prethodile – kaže Jovanović.

Na pitanja koliko mu je Brehtovo delo omogućilo da se izrazi, koje izvore je koristio u svom istraživačkom radu i da li će knjiga biti prevedena i u Srbiji – odgovorio je za „Politiku”:

– Tokom desetak godina rada na knjizi, u ne baš lakim uslovima u četiri različite zemlje: Kanadi, Egiptu, Srbiji i Americi, često sam pomišljao na Brehtovo prinudno stranstvovanje. On je na radnom stolu držao figuru magarca sa natpisom oko vrata: „Mora biti dovoljno jednostavno da bih i ja mogao da razumem”. Nisam ostvario taj ideal, ali sam pokušao. Inače, teže od pisanja na engleskom bilo je osposobljavanje za čitanje tekstova na nemačkom. Kada je reč o prevodu na srpski, svakako bih mu se obradovao, ali bih se manje iznenadio da sa mojim američkim izdavačom sa takvom inicijativom kontaktira neko iz Kine, nego neko iz naše zemlje.

Nenad Jovanović najpre je na Univerzitetu u Torontu doktorirao teatrologiju, a trenutno živi i predaje nekoliko filmskih kurseva u Dejtonu. O tome kako iz američke perspektive gleda na aktuelnu srpsku sliku, odnosno muči li ga nostalgija, Jovanović kaže:

– Srpsku sliku gledam kao delić svetske. Otegao se opasni trenutak u kojem živimo, a mene je, uz to zadesio život i rad u sredini u kojoj na svakom koraku nailazim na pripadnike američke vojske, kao ključnog simbola te opasnosti: srećem ih u samoposluzi, u šumi u koju odlazim u šetnju, u kafani... Znam da će, kada naredni put budem posetio svoju rodnu zemlju, moje priče iz „sveta” biti zaglušene „lokalnim” pričama: o nedavnoj izjavi ovog ili onog političara, na primer, ili o poskupljenju tamošnje cene jaja. I to je, naravno, u redu. Centar sveta je uvek tamo gde ga postavite, kao što podučava ona priča o Nasredin-hodži. Kada je reč o nostalgiji, podrazumeva se da sam emocionalno vezaniji za Srbiju, nego za zemlje svog egzila, kojih je sada već četiri. Međutim, smrt i drugog mog roditelja, kao posebno snažne spone sa tom zemljom, kao i sve manje interesovanje srpske javnosti za moj rad, učinili su da moja nostalgija prema toj zemlji oslabi.