Шта је са тим Нобелом за Трампа

*
Нобелова награда носи име по Алфреду Нобелу, који је био мање познат као шведски индустријалац, а више као човек који је измислио динамит.

Нобел је био запрепашћен начином на који је свет (зло)употребио његов проналазак. Због тога је донео одлуку да оснује фонд из којег ће се додељивати награде онима који у својој области највише допринесу човечанству.

Тачно шездесет три године касније, из тог фонда дариван је Мартин Лутер Кинг, вођа борбе за људска права америчких црнаца. Предводећи марш на Вашингтон пред двеста педесет хиљада обесправљених људи, овај генијални говорник рекао је: „I Have A Dream!”

Али, да ли је сањао да ће четрдесет шест година касније Нобелову награду добити црнац који је бомбардовао цео свет?

*
Алфред Нобел је, као да је нешто слутио, у апатији и незадовољству окончао свој живот.

Мартин Лутер је убијен.

Кристијану Бернарду је препукло срце због неправде што није добио Нобелову награду за прву трансплантацију срца.

Сигмунду Фројду није помогло познавање свих страна људске душе да одгонетне тајну зашто није добио Нобела за психоанализу...

Али нико никада није добио најпрестижнију награду коју може добити људско биће, због – не зна се чега!

*
Историчар Хобсбаум опомиње да је данашња ситуација у свету без преседана.

Велике глобалне империје какве познајемо из историје, као Шпанија у шеснаестом и седамнаестом веку, а нарочито Британија у деветнаестом и двадесетом, тешко да се могу поредити с оним што данас видимо у америчкој империји. Политичка моћ, тежња за њом, убрзавала је развој технологије више него што је смртност од рака убрзавала развој вакцине против те страшне болести. Технологија је пресудила пре свега у војним питањима.

Истовремено, америчка привреда створена је на заштити домаће индустрије, на протекционизму. А кад је индустрија САД постала глобално доминантна, одједном јој је постала интересантна слободна трговина. Оно што је одговарало Америци, врло брзо би постајало обавезно понашање за све државе које би у њој радије виделе пријатељицу него опасног непријатеља.

Истовремено кад је СССР престао да буде озбиљан ривал, дошло је до појаве суровог, неприличног разметања америчке моћи. Стратегије Вашингтона постале су тако контроверзне да је им тешко схватити праву намеру.

Али више је него очигледно да је прокламовање глобалне супремације војном силом оно што је у главама моћника у Белој кући, дакле и њиховог црног председника. И белог после њега.

Међутим, претходни је добио Нобелову награду за мир!

Уосталом, рекосмо, Американци су и творци теорије да се до мира најбрже долази ратом. Грубом војном силом окончали су Други светски рат, бацивши атомску бомбу на два јапанска града. Међутим, кад је српска полиција заводила ред на својој територији, Амери су то назвали употребом прекомерне силе, Милошевића су затим убили у Хагу, а Србе приморали да клекну.

Иако је то био специфичан начин да се освоји слобода, веома прагматично, а уз сагласност петооктобарске, нове власти, бомбардовање ће у српским читанкама остати, за сада, ослободилачки, а не вандалски чин.

Том приликом је Србија добила још једног суседа, а САД, па ни Европа, не траже од нас да га и признамо, јер уопште није важно да ли ћемо ми да га признамо.

*
„Ова награда припада и оном војнику који на другом крају света стоји на бранику мира...” Тако некако је гласио коментар претходног америчког председника у првом реаговању после саопштења Шведске академије.

Значи да је Нобелову награду за мир добио и онај војник, пилот који је приликом бомбардовања Србије убио на ноши нашу малу Милицу Ракић, што би, признаћете, било тешко објаснити њеним наизглед живим родитељима.

Проблем додатно компликује чињеница што последњи добитник Нобелове награде, као и његов наследник, јер је то све исто, управља силом која је у буквалном смислу заснована на проналаску утемељивача Награде, који је њу и промовисао кад се покајао због свог проналаска.

Остала је чињеница да је један амерички председник добио Нобелову награду за мир у тренутку када су САД учествовале у сваком рату који се тренуто водио на земљиној кугли.

*
Пре Обаме, награду су добили Џими Картер, Вудро Вилсон и Теодор Рузвелт.

Године 2002. Нобелова награда за мир додељена је Џимију Картеру (85), због „вишедеценијских напора за изналажење мировних решења за међународне конфликте, унапређење демократије...” Картер је био 39. амерички председник, од 1977. до 1981, и он је једини шеф државе који је добио Нобелову награду за мир после одласка са те функције.

Вилсон (1856–1924) је Нобелову награду за мир добио 1919. године, али не због чињенице да је био једини председник САД који је тврдио да је Земља равна плоча, већ због његовог мировног програма у 14 тачака, у којима је изнео начела за успостављање светског мира и због залагања да се у Версајски споразум, којим је окончан Први светски рат, унесе клаузула о оснивању Друштва народа.

Године 1906. ову престижну награду добио је Рузвелт (1858–1919) због улоге у окончању рата између две светске силе – Русије и Јапана – 1905. године..

У образложењу норвешког Нобеловог комитета наводи се да је Нобелова награда за мир додељена Обами „зато што је својим залагањем за мир и апелима да се смање нуклеарни арсенали свету пружио наду у бољу будућност”.

Зар том „свету” толико лоше иде да се и за „пружање наде” добија Нобелова награда?

*
Молим злонамерне и глупе да у овим реченицама не траже трагове ксенофобије, антиамерика-низма-незнамшта, указивања прстом на ђавола са Запада и сличне глупости, јер ја Америку обожавам!

Обожавам свет који толико воли своју земљу, што пева уз химну и што га завијају у националну заставу кад стане на мину негде на 20.000 миља од куће бранећи интересе своје земље у земљи чије име не уме да изговори.

*
Скренух са теме. Хтео сам да кажем да пети амерички председник нобеловац мора да буде Трамп. Како је одувао Црногорца и Хрватицу на улизичком НАТО сајму, заслужио га је, свакако.