Šta je sa tim Nobelom za Trampa

*
Nobelova nagrada nosi ime po Alfredu Nobelu, koji je bio manje poznat kao švedski industrijalac, a više kao čovek koji je izmislio dinamit.

Nobel je bio zaprepašćen načinom na koji je svet (zlo)upotrebio njegov pronalazak. Zbog toga je doneo odluku da osnuje fond iz kojeg će se dodeljivati nagrade onima koji u svojoj oblasti najviše doprinesu čovečanstvu.

Tačno šezdeset tri godine kasnije, iz tog fonda darivan je Martin Luter King, vođa borbe za ljudska prava američkih crnaca. Predvodeći marš na Vašington pred dvesta pedeset hiljada obespravljenih ljudi, ovaj genijalni govornik rekao je: „I Have A Dream!”

Ali, da li je sanjao da će četrdeset šest godina kasnije Nobelovu nagradu dobiti crnac koji je bombardovao ceo svet?

*
Alfred Nobel je, kao da je nešto slutio, u apatiji i nezadovoljstvu okončao svoj život.

Martin Luter je ubijen.

Kristijanu Bernardu je prepuklo srce zbog nepravde što nije dobio Nobelovu nagradu za prvu transplantaciju srca.

Sigmundu Frojdu nije pomoglo poznavanje svih strana ljudske duše da odgonetne tajnu zašto nije dobio Nobela za psihoanalizu...

Ali niko nikada nije dobio najprestižniju nagradu koju može dobiti ljudsko biće, zbog – ne zna se čega!

*
Istoričar Hobsbaum opominje da je današnja situacija u svetu bez presedana.

Velike globalne imperije kakve poznajemo iz istorije, kao Španija u šesnaestom i sedamnaestom veku, a naročito Britanija u devetnaestom i dvadesetom, teško da se mogu porediti s onim što danas vidimo u američkoj imperiji. Politička moć, težnja za njom, ubrzavala je razvoj tehnologije više nego što je smrtnost od raka ubrzavala razvoj vakcine protiv te strašne bolesti. Tehnologija je presudila pre svega u vojnim pitanjima.

Istovremeno, američka privreda stvorena je na zaštiti domaće industrije, na protekcionizmu. A kad je industrija SAD postala globalno dominantna, odjednom joj je postala interesantna slobodna trgovina. Ono što je odgovaralo Americi, vrlo brzo bi postajalo obavezno ponašanje za sve države koje bi u njoj radije videle prijateljicu nego opasnog neprijatelja.

Istovremeno kad je SSSR prestao da bude ozbiljan rival, došlo je do pojave surovog, nepriličnog razmetanja američke moći. Strategije Vašingtona postale su tako kontroverzne da je im teško shvatiti pravu nameru.

Ali više je nego očigledno da je proklamovanje globalne supremacije vojnom silom ono što je u glavama moćnika u Beloj kući, dakle i njihovog crnog predsednika. I belog posle njega.

Međutim, prethodni je dobio Nobelovu nagradu za mir!

Uostalom, rekosmo, Amerikanci su i tvorci teorije da se do mira najbrže dolazi ratom. Grubom vojnom silom okončali su Drugi svetski rat, bacivši atomsku bombu na dva japanska grada. Međutim, kad je srpska policija zavodila red na svojoj teritoriji, Ameri su to nazvali upotrebom prekomerne sile, Miloševića su zatim ubili u Hagu, a Srbe primorali da kleknu.

Iako je to bio specifičan način da se osvoji sloboda, veoma pragmatično, a uz saglasnost petooktobarske, nove vlasti, bombardovanje će u srpskim čitankama ostati, za sada, oslobodilački, a ne vandalski čin.

Tom prilikom je Srbija dobila još jednog suseda, a SAD, pa ni Evropa, ne traže od nas da ga i priznamo, jer uopšte nije važno da li ćemo mi da ga priznamo.

*
„Ova nagrada pripada i onom vojniku koji na drugom kraju sveta stoji na braniku mira...” Tako nekako je glasio komentar prethodnog američkog predsednika u prvom reagovanju posle saopštenja Švedske akademije.

Znači da je Nobelovu nagradu za mir dobio i onaj vojnik, pilot koji je prilikom bombardovanja Srbije ubio na noši našu malu Milicu Rakić, što bi, priznaćete, bilo teško objasniti njenim naizgled živim roditeljima.

Problem dodatno komplikuje činjenica što poslednji dobitnik Nobelove nagrade, kao i njegov naslednik, jer je to sve isto, upravlja silom koja je u bukvalnom smislu zasnovana na pronalasku utemeljivača Nagrade, koji je nju i promovisao kad se pokajao zbog svog pronalaska.

Ostala je činjenica da je jedan američki predsednik dobio Nobelovu nagradu za mir u trenutku kada su SAD učestvovale u svakom ratu koji se trenuto vodio na zemljinoj kugli.

*
Pre Obame, nagradu su dobili Džimi Karter, Vudro Vilson i Teodor Ruzvelt.

Godine 2002. Nobelova nagrada za mir dodeljena je Džimiju Karteru (85), zbog „višedecenijskih napora za iznalaženje mirovnih rešenja za međunarodne konflikte, unapređenje demokratije...” Karter je bio 39. američki predsednik, od 1977. do 1981, i on je jedini šef države koji je dobio Nobelovu nagradu za mir posle odlaska sa te funkcije.

Vilson (1856–1924) je Nobelovu nagradu za mir dobio 1919. godine, ali ne zbog činjenice da je bio jedini predsednik SAD koji je tvrdio da je Zemlja ravna ploča, već zbog njegovog mirovnog programa u 14 tačaka, u kojima je izneo načela za uspostavljanje svetskog mira i zbog zalaganja da se u Versajski sporazum, kojim je okončan Prvi svetski rat, unese klauzula o osnivanju Društva naroda.

Godine 1906. ovu prestižnu nagradu dobio je Ruzvelt (1858–1919) zbog uloge u okončanju rata između dve svetske sile – Rusije i Japana – 1905. godine..

U obrazloženju norveškog Nobelovog komiteta navodi se da je Nobelova nagrada za mir dodeljena Obami „zato što je svojim zalaganjem za mir i apelima da se smanje nuklearni arsenali svetu pružio nadu u bolju budućnost”.

Zar tom „svetu” toliko loše ide da se i za „pružanje nade” dobija Nobelova nagrada?

*
Molim zlonamerne i glupe da u ovim rečenicama ne traže tragove ksenofobije, antiamerika-nizma-neznamšta, ukazivanja prstom na đavola sa Zapada i slične gluposti, jer ja Ameriku obožavam!

Obožavam svet koji toliko voli svoju zemlju, što peva uz himnu i što ga zavijaju u nacionalnu zastavu kad stane na minu negde na 20.000 milja od kuće braneći interese svoje zemlje u zemlji čije ime ne ume da izgovori.

*
Skrenuh sa teme. Hteo sam da kažem da peti američki predsednik nobelovac mora da bude Tramp. Kako je oduvao Crnogorca i Hrvaticu na ulizičkom NATO sajmu, zaslužio ga je, svakako.