Југославија у Србији – крађа историје

Не волим историју. Волим будућност и не мислим да закопавање у историју омогућује паметнију будућност. Напротив, будућност је ствар избора, слободе, а не једноставна последица већ учињеног. Чак и сама прошлост може да се тумачи као систем избора који су могли да буду другачији. Однос слободне воље и детерминизма остаје заувек отворено питање јер је тај однос увек и контекстуализован и увремењен. Оно што је потребно научити из историје је управо то – слободна воља као избор између различитих могућности и акумулација последица тог избора, могу да воде у рај или у пакао. На томе почива одговорност друштвених актера за „прављење“ историје.

Али, ми овде, историју користимо за друге сврхе. Свеприсутна тривијализација историје служи да се одбране веома различите идеолошке позиције. Највише од свега ме брине свођење историје на политичку историју, усмерену на разоткривање кулоарских договора између великих (мушких) вођа. У ствари, одбијам да видим све остале друштвене актере као небитне и немоћне, изманипулисане и слуђене. Ово је посебно проблем у тумачењу историје Југославије, при чему се она најчешће своди на тезу о „промашеном пројекту“. Како  нисам припадала повлашћеној елити за време социјализма, немам никаквих личних разлога да посебно браним Југославију, али верујем да је питање утврђивања објективне истине, и још више, утврђивање легитимног угла из кога се ствари анализирају, исувише битно да би се препустило страстима кафанских „шовинистичких фарси“.

Научна саветница, Институт за криминолошка и социолошка истраживања Хјусон

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ