Шта се све може, кад се жене сложе

Кроз типично и необично тихо (можда и због тога што је било време ручка и одмора које се још поштује у неким традиционалним срединама) банатско село Уљму прошли смо неопажено, и зато на миру успели да разгледамо околину: ушорене куће, пет уздужних и четири попречне асфалтиране улице...

Иначе, назив села је настао од старословенске речи улма – кошница, јер су се некада њени становници бавили пчеларством. Данас нема ни пчела ни кошница, али има разних пољопривредних производа, плодних њива, вредних људи, цркве, зграде некадашњег среског суда...

Као да смо пролазили времепловом кроз неко друго време, које је одједном стало. Ту, у близини кафића „СФРЈ”, означеног петокраком, налази се циљ нашег путовања – права мала комуна. Женска.

Дружина мала, али одабрана

Приземна, мала кућа, утопљена у сеоски амбијент, ни по чему се није разликовала од осталих кућа осим по натпису на табли: Женска задруга „Дуга најс”.

– На идеју да оснујемо задругу смо дошле током дугогодишње заједничке прославе 8. марта. У једном тренутку смо помислиле: зашто се не бисмо дружиле чешће, ем да се лепо проведемо, ем да не сметамо деци код куће – присећа се Ђурђина Нешић, директорка задруге и наставља:

– Тражиле смо простор од месне заједнице где би се дружило нас четрдесетак. Изашли су нам у сусрет, дали просторију у склопу месне заједнице, али смо се убрзо „осуле”, јер су неке хтеле само понекад да дођу и да се проведу, а друге да уз то и нешто конкретно урадимо. Заправо, сами изласци су нам помало досадили, али су и скупи за наше буџете.

Елем, књига је спала на 19 женских имена која су се 2003. године регистровала као невладина организација.

У почетку смо уз дружење у месној заједници помало радиле услужни вез на купаћим костимима. Касније смо тај посао озбиљно схватиле и понекад ручно везле по целу ноћ, чак 200, 300 комада костима – каже Ђурђина.

То је трајало док је трајало, тачније док АДФ (American's develoment fundation), америчка невладина организација за донације за развој, није општини понудила донације.

– Све што се предлагало, све шта ће се дешавати у селу ми смо знале, јер смо биле на извору догађаја, у месној заједници. Захваљујући томе, добиле смо малу помоћ и позив за етнофестивал хране и музике у Новом Саду. Тамо смо правиле колаче и продавале их.

И тада се родила идеја и све је кренуло...

Синуло нам је: то смо иначе радиле и у својој кући, свакодневно кувале и месиле, опробале смо се и на сајму, и помислиле да би било добро да се саме организујемо, јер смо то целог живота радиле и то најбоље знамо – прича наша саговорница.

Кућица с мирисом ваниле

Тако је њих тринаест већ три године удружено и сложно ради, а у међувремену су од АДФ-а добиле 20.000 долара за понуђени пројекат и од тог новца купиле вагу, судоперу, вакумирку, рерне... скоро све што треба за кухињу.

(/slika2)– Месна заједница нам је, како сте чули, давала простор док смо се само дружиле, а кад смо почеле да од тога имамо користи, отказала нам је гостопримство, што је било и добро, јер смо се осамосталиле – убацује се у разговор Мирјана Миљков, да њена сестра Ђурђина нешто не изостави.

– Чуле смо да се продаје ова кућица, па смо скупиле новац за капару, али још отплаћујемо њена 54 квадрата – наставља Ђурђина, која поносно истиче да је кућа регистрована на 13 власница. Равноправних.

– Има нас разних: сестара, другарица, млађих и старијих – добацује Радојка Петровић.

Све оне вешто и здушно праве смрзнуте слане производе, али и ситне колаче.

– Има пецива и пекара свуда, али оваквог нигде! – рећи ће све у глас.

– Све се ради ручно и у мањим количинама, као за себе. Правимо оно што смо иначе правиле годинама у својим кућама: кифле са сиром, штрудле с џемом, маком, ситне колаче, ластавичја гнезда, за која „клинци” погрешно кажу „мини пице“ – објашњава Ђурђина. Како имате времена за све то, кад на селу увек има посла?

– Свака преподне уради све што треба у својој кући, па дођемо овде на посао. Кад имамо више наруџбина радимо и у две смене – тврди Госпава Болић.

Весела и вредна комуна

Па ви баш имате и радно време?

– Како да не! Ми смо ово озбиљно схватиле и углавном смо све тачне. У задругу дођемо, рецимо, као и сада у 15 часова. Дакле, код куће смо све обавиле у башти рано ујутру, скувале ручак у подне и онда дошле у нашу кућицу – прича Биљана Недовић.

– Ово је права фирма, са свим папирима, али ми смо све своје, па имамо разумевања једна за другу. Радимо од три до осам, а кад су поруџбине велике и до после поноћи – објашњава Милина Оморац, благајник и књиговођа.

– Више жене не раде толико на њиви. Сад се све прска. Друго, то су већ године рада, све је рутина. Имамо овде и продајни простор, малу просторију за одмор, просторију где се пресвлачимо – додаје Госпава Болић, и као по команди све облаче беле мантиле, стављају капе, навлаче рукавице и демонстрирају нам почетак свог радног дана.

Неки кажу да се две жене некако сложе, али да трећа већ прави гужву и раскол. Како се ви слажете?

– Ако се нека наљути мало прећутиш, мало саслушаш. Што се тиче евентуалних размирица око пара и то смо решиле, јер пишемо сате ко је колико радио и на основу тога се исплаћујемо. Дакле, нема једнаке поделе, већ према раду. Ја сам имала инфаркт, оперисала дојку, па само дођем мало као најстарија да им помогнем, колико могу. Важно је да посао иде, да се дружимо и да радимо, према могућностима – каже Радојка Петровић.

– Много смо уложиле у све ово. Требало нам је много воље, снаге и љубави, да бисмо се неозбиљно понашале. Кућу смо готово саме реновирале. Нисмо ни знале колико можемо и колико смо упорне. Труд је био велики: мешале смо малтер, бетонирале двориште, гурале колица... а комшије су нас са чуђењем гледале... Ма, ни ми саме нисмо знале колико имамо снаге и воље! Радимо и певамо као на некадашњим социјалистичким радним акцијама. И ево, ни данас не одустајемо! –са жаром прича Мирјана Миљков.

– Бунили су се што нас нема у кући, а сад нас мужеви сами подсећају: „Хајде, закаснићеш на посао” – додаје Мирјана.

Где је толико жена, причи никад краја. Ипак, желели смо да за крај сазнамо откуд баш назив „Дуга најс”?

– Дуга је нешто што се појави на небу и метафорички колико год да траје, лепа је – песнички објашњава Ђурђина Нешић.

А надамо се да ће баш потрајати ова весела, вредна и необична комуна. Уосталом, пробали смо њихове колаче, теста и пециво. И све је укусно и стварно домаћинско, прављено као за себе.