Није се школовала за канцеларију

– Па, на неки начин, имам. Ја сам дипломирани инжењер шумарства, одсек за заштиту од ерозије и уређење бујичних токова – са смешком нам је одговорила Бојана Којовић, бришући шаком знојне капи са чела.

Стекавши факултетску диплому, Бојана је обавила приправнички стаж у овдашњој шумској управи „Србијашума”, чекала неко време на посао, а од априла је, посредством Националне службе за запошљавање, почела да зарађује у Јавном предузећу за изградњу општине које брине о градским зеленим површинама.

– Са нечим се мора почети, уосталом нисам се ни школовала за послове у канцеларији. Започела сам радни стаж кошењем траве у парку, уређивањем уличних дрвореда, плевљењем цвећњака. Мој алат је ова моторна косачица, будачић и рукавице. Радим напољу, под ведрим небом, што је боље него да стојим за тезгом у продавници или служим госте у задимљеном кафићу – говори нам гласно да би надјачала брујање мотора косачице.

Више је разлога да инжењер шумарства буде тражен у другим земљама. Шуме у Европи и свету су веома угрожене, а вести о поплавама и одронима који наносе неизмерљиву штету у материјалним и људским жртвама су свакодневне. А управо су ерозије и бујице Бојанин „фах”. Међутим, ова девојка каже да никада није помислила да напусти Србију (служи се енглеским језиком), да оде у било коју земљу света, осим као туриста, иако је свесна потешкоћа у запошљавању младих и образованих у својој земљи.

– Није добро то што, у данашње време, мало младих успева да одмах нађе запослење у складу са својом дипломом. Споменула сам продавнице и кафиће, а у њима је мало радника са сведочанствима трговачке или угоститељске струке, најчешће су то гимназијалци и средњошколци разних занимања, несвршени студенти, а сусрећемо подоста и са факултетском дипломом. Важно је не бити докон, јер нерад је велика болест, а добро је што за вечерњи излазак не морам од родитеља да тражим џепарац, што од своје плате могу понешто себи да купим. Једна моја пријатељица ми је лепо рекла: „То што ти радиш у парку, свако ради у авлији код своје куће бесплатно, а ти радиш за паре”.

Тако нам говори Бојана, без жалбе на судбину и без гнева на „ову власт и државу”, све осмехујући се. Није забринута ни за то што ће јој уговор о повременим пословима истећи последњег августовског дана. Можда јој продуже на још четири месеца, а редовно и прати конкурсе тражећи посао у својој струци; уосталом, каже, треба остати у оптимистичком расположењу, увек може да искрсне нешто.

Шуме се суше и проређују, поплаве праве невиђене штете, ерозијом и одронима Србија не оскудева, напротив... Зар ту нема посла за Бојану која ни по коју цену неће да оде из ове земље?